Заборавите представе које вам намећу филмска и телевизијска остварења, Београд је током међуратног периода био безбедан град за његове становнике. Без обзира што је био главни и највећи град Краљевине по нивоу и облицима криминала је каскао за Љубљаном и Загребом. Но, на скали злочина једна врста крвног деликта, која је била својствена и за Краљевину Србију, одскакала је од осталих кривичних дела. Убиство, хомицид или противправно одузимање живота било је заштитни знак криминалаца у Београду током овог периода.
Према одређеним подацима у просеку је у Београду од 1918. до 1941. на годишњем нивоу извршено око 20 убистава. Притиснути љубавним јадима, изневерени разним лоше склопљеним ортаклуцима, оптерећени акутним сиромаштвом, омађијани туђим богатством или напросто окуражени „добром капљицом“ потезали су Београђани једни на друге у овом периоду ножеве, каме али често и – ватрено оружје. Но, једно убиство нарочито је потресло београдску јавност, пише портал Калдрма.
Трећег септембра 1930. године Даница Миленковић, сестра угледног београдског адвоката Бране Миленковића, није се вратила из своје уобичајене шетње.
Породица је поред пријаве полицији покренула самосталну потрагу објавивши у дневном листу Политика оглас у коме је описан Даничин изглед и последње место на коме је виђена. Клупко је полако почело да се одмотава.
Први се јавио један непознати суграђанин који је од своје супруге у писму добио опис догађаја „чудних појединости“. Наиме, чекајући трамвај гледала је како је један жандарм прогонио девојку која се опирала. Девојка је успела да се истргне, заустави трамвај и закорачи на прву степеницу када је жандарм повукао натраг.
Следећи се јавио др Косић, шеф пољопривредног лабораторијума у Топчидеру. Овај Београђанин је са својом супругом сусрео девојку коју је жандарм терао да пође са њим. Они су протестовали, али су се повукли пошто им је овлашћено лице затражило легитимације.
Тело пронађено у Топчидерском парку
После девет дана потраге у једној јами у Топчидерском парку пронађено је беживотно тело Данице Миленковић. Сада је полиција имала конкретне податке на основну којих је могла да интензивира истрагу.
Постројени су сви жандарми који су радили у XIII кварту у чијој надлежности је био и парк у Топчидеру. На питање „члана кварта г. Срећковића: „Да ли је ко од вас видео овакву даму?““, сви до једног су одговорили да нису. Организовано је и препознавање. Доведени су сведоци и суочени са жандармима, али нико није могао да потврди да се међу њима налази осумњичени.
„Станко, ја сам убио ону девојку!“
На први поглед, иследници су мислили да је истрага поново у „ћорсокаку“. Показаће се да је то погрешна претпоставка и да се осумњичени посче суочења уплашио, што га је навело да се повери једном од колега: „Станко, ја сам убио ону девојку!“
Станко је био запрепашћен. Устукнуо је испред свог друга с гнушањем и није могао да верује. „Да, ја сам убио… поновио је Ђорђе, сав црвен у лицу.“ Кратко је трајала дилема код овог жандарма да ли да поступи по дужности, али и, пре свега, здравом разуму или да заштити пријатеља. Ујутру је пријавио надређенима свог колегу и пријатеља Ђорђа Живаљевића, жандарма са бројем значке 963.
Притиснут од стране иследника убица је описао злочин: „Ја сам имао намеру да се проведем с овом девојком, а како сам знао да бих после тога био строго кажњен, ако би ме она одала, помишљао сам и на убиство. Пошто сам је отргао од трамваја, у који је хтела да уђе, одвукао сам је за руку прекопута у шумарак. Девојка се сада још више отимала, али више није могла да виче. Почела је да ми прети да ће ме тужити за све оно што радим. Сада сам био сасвим решен да је после свега убијем.“
Жандарм је прво намеравао да баци беживотно тело у Топчидерску реку, али је одустао када је схватио да у кориту нема довољно воде. Сетио се јаме јавног тоалета и ту убацио тело.
Обдукција је утврдила да је Даница преминула од срчаног удара „који ју је задесио у време кад је над њом жандарм вршио насиље“. „По модрицама које су нађене по целом телу, по огреботинама на рукама, врату, грудима, ногама“ утврђено је „да је несрећна девојка била у жестокој и очајној борби са својим нападачем“.
Београдска јавност наставила је да прати овај случај са великом пажњом. Низали су се наслови у којима се тражила најтежа казна за убицу. На пресуду се није дуго чекало. Убица се током суђења правио невин и порицао да је девојку насилно обљубио. Поротни суд га је прогласио кривим чиме су се стекли услови да државни суд квалификује злочин и донесе пресуду. На дан 16. новембра 1930. Првостепени суд града Београда није му признао ниједну олакшавајућу околност и осудио га је на смрт. У мају 1931. дошло је време да се „дуг“ за овај монструозни злочин наплати.
Како су протицали последњи дани суровог убице сазнајемо из следећих редова: „ На смрт осуђени са двојицом агената играо је „табланета“ и то врло добро и врло прибрано, али је после поноћи почео да мења боју лица, да се губи. Видело се да силом хоће да игра карата.“ После таблића извели су га у двориште Управе града Београда, где га је чекао џелат који је за ту прилику дошао специјално из Сарајева, Драгутин Харт, “у фраку, белим рукавицама, лакованим ципелама и цилиндром“.
Како дежурни новинар преноси „мртву тишину реметио је само весели цвркут ласта“. Изведени „Живаљевић се само пожурио вешалима, скочио на клупицу, приљубио уз стуб и готово мирно укочено сачекао омчу и белу марамицу…“ Тело се брзо смирило. „После 15 минута, лекари др Поповић и др Пијаде утврдили су смрт. Џелат Харт пришао је шефу г. Поповићу и кратко рекао: Правда је задовољена.“
Калдрма
