Да су чуда ипак могућа показује случај Александра Максића (24), редовног студента крагујевачког Правног факултета, којег дели још девет испита до звања дипломирани правник.
Одслушао је ову школску годину, положио колоквијуме и тренутно спрема испите из другог семестра. То ништа не би било спектакуларно, да овом апсолвенту права није дијагностикован један вид аутизма. Ово стање спречава многе да се факултетски образују, па је Александар један од ретких, ако не и једини који је успео у томе. Уме да исприча научено, а иначе учи по посебо прописаном програму, по коме и полаже. Наравно, не иде увек све глатко. На срећу има фотографско памћење, брзо учи, а када треба да упамти неке чињенице или године, мајка му само каже, хајде, скенирај. За пола сата научи шта треба и онда понављају заједно све док може да држи пажњу. Сам чита латиницу и ћирилицу, а пише само штампаним словима.
Колико је Александар јунак ове приче, толико је то и његова мајка Светлана Максић која барабар са њим прелази градиво, како би могао да изађе на испит. Жеља да њено дете има социјални живот што дуже, победила је све оне ружне ствари кроз које су заједно пролазили током Александровог одрастања и школовања.
Узела је књигу у руке и прешла сваку страницу по више пута, иако није завршила факултет. Сате и сате је проводила уз књигу с параграфима, која је за једног електротехничара сувопарна и досадна. Временом се навикла и допало јој се. Чак је професор Римског права питао зашто није уписала и она факултет кад редовно учи, а она је одговорила да је касно за њу, пошто је већ у инвалидској пензији.
Факултетска диплома не значи много јер ништа не би променила у њеном животу. Више јој значи да је Александар добије, али не да би је урамили и окачили на зид, но због социјалног контакта са вршњацима и обавезе да сваког јутра мора да устане из кревета и покрене се.
Александар зна да је завршен факултет степеница више за њега. Осећа се важним.
– Баш пре неки дан када сам га питала да ли хоће да одемо на факултет да узмемо потпис, он одговара ’ти си сад апсолвент’, мислећи на себе и да више не мора стално да иде. Прича као да се ради о неком другом, тек од скоро је почео да прича и у првом лицу једнине, каже Светлана уз смех.
Од 33 испита положио је 24, три је пренео, један је остао из зимског семестра и још пет из летњег. Пошто је из афирмативне групе на буџету, могао је више испита да пренесе, не губећи право на стипендију.
Проговорио са пет година
– Моје суочење са Александровом дијагнозом било је страшно. Прво нисам ни примећивала да нешто није у реду. Водила сам га редовно на контроле, примио је све вакцине, у суштини био је здраво дете. Чак је у породилишту добио оцену 10. Са 16 месеци је проходао, али није проговорио ни са две године. Једно весело дете, коме је све било занимљиво. Ја сам радила, а чувала га је бака. Приметили смо да је почео полако да се повлачи у себе. Имао је и генетских предиспозиција за то, јер и моја мајка је касно проговорила, каже Светлана.
Када се играо са аутомобилчићима само је окретао точкове, што иначе раде аутистична деца. Одвели су га код дефектолога у Београд, а потом у Завод за психофизичке поремећаје и патологију говора, где сазнају праву дијагнозу – аутизам. Срушио јој се цео свет. Прва два дана је преплакала са сестром мислећи да аутиста само седи и гледа у једну тачку читавог живота.
У Београду је Александар добио терапеуткињу, психолога Ивану Вулету и боравећи у стационару имао је свакодневне вежбе, а резултат није изостао. Рекли су Светлани да детету треба само социјализација са другом децом и упорни рад с њим. Али, како?
– У то време је стално био у кући, пошто га нису примали у обданиште због дијагнозе, све док се није ослободило место у развојном вртићу. Неким чудом је проговорио у петој години, а са шест научио сам да чита, прича Светлана, којој је то био подстицај да га упише у редовну школу „Радоје Домановић”, јер тада је већ почело да се прича о инклузији.
Пре уписа ишла је и у специјалну школу „Вукашин Марковић” да види како тамо изгледа. С обзиром да Александар не воли неуређене просторе, а тада је школа била у бараци, врата закључана, с децом смештени и одрасли у дневном боравку – сви на једном месту, рекла је себи „мој Александар овде неће ићи”.
– У редовну школу може да се упише дете само са лаком менталном ометеношћу, а он је имао дијагнозу вишеструке менталне ометености. У предшколско је ишао само два и по месеца, али је то био његов најлепши период у животу. Ја сам тада радила у производњи у Фабрици аутомобила и имала сам сталну пропусницу, улазила сам и излазила кад год је требало, али није било лако да вас неко стално мења. Углавном, Александар је проводио по четири сата у предшколском и није хтео да иде кући, толико му се свиђало, сећа се Светлана.
Када је пошао у први разред, морао је да буде у одељењу са целодневном наставом и тада почињу да се јављају први озбиљнији проблеми са учитељицама. Нити је Александру одговарало то друшто, нити он њима и малтретирали су га. Узнемирио би се, учитељица је одмах звала мајку да дође по њега. Касније су две-три девојчице из разреда почеле да воде рачуна о њему, а учитељице су прихватиле да остане у разреду, јер су добиле помоћ – педагошког асистента.
У петом разреду опет се поставило питање како ће даље, али наставници су имали искустава са девојчицом која је имала развојних проблема и чија је мајка седела са њом на часовима. То, међутим, нису приихватили сви наставници, па јој је речено шта треба да научи.
– Најгоре му је ишло ликовно, пошто он није баш моторички вешт, нити талентован за цртање, али уз сарадњу са педагошком службом то смо превазишли. Редовну школу је завршио, после ишао и на матурско вече и супер се провео, прича Светлана.
Корона га отерала на факултет
Баш у то време „Фијат” је преузео фабрику аутомобила. Шеф је Светлану обавестио да неће моћи често да излази због детета и саветовао је да раскине уговор о раду и узме отпремнину, што је она и учинила.
– Није ми било лако да донесем такву одлуку. Прво ме је мој отац питао од чега ћу да живим и како. Рекла сам да ћу видети, Александар прима туђу негу и помоћ, каже Светлана, која је иначе самохрани родитељ.
Александар се тада уписао у Економску школу – правни смер, по препоруци начелника Школске управе. И радио је по ИОП 2 (скраћен програм прилагођен деци са развојним проблемима) и увек је имао одличне оцене.
Није било у плану да Александар упише факултет. Мислила је да ће почети да путује, али је дошла корона и затварање у четири зида. Пошто се није знало колико ће епидемија да траје, Светлана је дошла на идеју да оде на Правни факултет и пита да ли њен син може да присуствује предавањима, а да се не упише на факултет. Факултет није правио никакав проблем, јако лепо су их примили, али су их упутили и да се учлане у УСХ због остваривања одређених олакшица, које имају студенти са инвалидитетом, попут остваривања стипендије уписом наредне године, без обзира на просек
– Са сестром сам извукла одговоре на питања. Све то лепо научимо заједно и Александар прође на пријемном. По афирмативним мерама, поред Александра примљена је још једна слепа девојка. На пријемном је био присутан асистент координатор и он му је постављао питања и уписивао одговоре, а ја сам била само пратилац. Полагао је српски језик и историју и имао је само један нетачан одговор, каже Светлана.
Од почетка је са сином ишла на предавања, пратили су заједно онлајн наставу, спремали колоквијуме, излазили на испите. Проглашени су за најредовније студенте на факултету. Најбоље су Александру ишли предмети које је већ имао у средњој школи. Поједини професори су га муштрали и третирали као остале студенте и нису хтели да прилагоде градиво.
– Покушала сам професорима да објасним о чему се ради и да нам крајњи циљ није диплома. Али није вредело. Један професор је рекао да га то не занима, на факултету немају правилник за прилагођавање. Али дођосмо некако до четврте године. Када ме питају шта ћете после, ја само слегнем раменима. Треба прво да завршимо ово. Најбоље је ништа не планирати. С обзиром да воли музику и да пева, а већ је ишао на приватне часове које је морао због обавеза на факултету да прекине, можда ће се бавити музиком, каже Светлана.
Наша саговорница напомиње да њен син схвата да је мало другачији од друге деце и то га не погађа.
Највећа помоћ и подршка увек им је била Светланина сестра Снежана. Иако живи у Београду увек је била ту за њих кад је требало. Водила га је на летовања у Грчку и тада је први пут летео авионом. Пошто је она магистар историје, а Александар обожава Грчку митологију, захваљујући којој је сам научио да чита, оно што већ зна имао је прилику и да види.
Елизабета Јовановић, Крагујевачке.рс
Наслов, опрема: Хронограф
, редовног студента крагујевачког Правног факултета, којег дели још девет){kind=link}