Јелену Анжујску прати једна од најлепших љубавних прича српске историје. Колики је симбол љубави Јелена Анжујска сведочи и предање да њен кип у Требињу, према речима старијих, обилазе заљубљени парови са понеким цветом и жељом да „света краљица благослови њихову љубав”.
Грешком упамћена као Јелена Анжујска, а правог имена Јелена Анђелина, супруга српског краља Стефана Уроша и мајка краљева Драгутина и Милутина, једна је од најинтересантнијих жена у срској историји.
Ова јединствена жена се није ограничила на типичну улогу мајке и супруге средњовековне жене, него је била и краљица која је до те мере утицала на унутрашњу и спољну политику државе да је оставила значајан печат на целокупну српску историју.
Јелена Анжујска била је такође и једина жена српског средњег века којој је написано житије, које је само три године после њене смрти 1317. године саставио архиепископ Данило Други, што је ову неверованту жену сачувало од заборава.
Просветитељка и заштитница жена
Према запису „Житије краљице Јелене”, била је француског порекла, иако јој је отац био племић мађарског порекла, Јован Анђел, војвода Срема. Презиме Анжујска, које је до данас наставило да је прати, последица је погрешног превода имена Анђелина. Иако никада није утвђен тачан датум, па ни година њеног рођења, према неким изворима, као податак, наводи се година 1236.
Ступањем у брак са српским владаром, краљица Јелена је примила православље, али се никада није одрекла ни римокатолицизма, што је показивала током целокупне своје владавине, значајно помажући римокатолике у Зети.
Јелена је веома допринела културном развоју српске средњовековне државе. Према неким изворима била је најпросвећенија личност тог доба, образована до те мере да је говорила и неколико језика. Прва је имала личну библиотеку на двору и активно је подстицала преписивање књига у манастирима које је касније поклањала.
Није претерано марила за традиционални положај жене, нити се ограничила на кућу и рађање наследника, него је користила свој положај да утиче на унутрашњу и спољашњу политику тадашње државе. Један од њених „необичних“ потеза је оснивање прве девојачке школе у средњовековној Србији преко које је, под своје крило, узимала сиромашне девојке које је подучавала, описмењавала и потом удавала, уз мираз.
– Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да теши нелицемерно и безболно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати, била је украшена сваком врлином – пише у њеној биографији архиепископ Данило.
Мудра владарка
Ову необичну жену поштовали су и православци и римокатолици, јер је током мужевљеве владавине предузимала кораке који су се чак противили и вољи српског краља. Само један од примера је писмо дубровачком кнезу Ивану Сторлату и архиепископу Алеарду, у којем се Јелена обавезује да ће, у случају да сазна да њен супруг, српски краљ Урош који је у више наврата водио ратове против Дубровачке републике, припрема војску да нападне Дубровник, обавестити општину о томе на време.
Није се слагала ни са свим потезима својих синова, па тако није подржала ни Драгутина када је збацио оца са власти. Временом, опростила му је тај грех, а као чин покајања, даровао јој је део територије на управу. Због оваквог потеза вековима су се појављивала опречна мишљења о њеној доброти – да ли је заиста била племенита или је ипак била само жељна власти?
Сукобила се и са Милутином када је дошао на власт, поготово због његовог односа према Византији и жељи да за жену узме византијску принцезу Симониду. Један од главних захтева грчке стране био је да на свадби Милутина и Симониде присуствује краљица мајка као гарант добре воље са српске стране, међутим она у томе није учествовала.
Милутин се правдао даљином Јеленине државе, њеном старошћу, као и лошим временом, али су прави разлози лежали у његовом сукобу са братом Драгутином, јер Јелена, према разним изворима, није могла да остане пасивна у тако значајним догађајима који су нарушавали односе међу њеним синовима… и вероватно је заузела Драгутинову страну.
Јорговани – симбол љубави
Јелену Анжујску прати једна од најлепших љубавних прича српске историје. Када је, тада француска принцеза, Јелена дошла у Србију, краљ Стефан Урош I Немањић, из љубави према будућој српској краљици, желео је да учини нешто посебно приликом дочека своје невесте.
Романтични краљ, стога, одлучио је да целом дужином неприступачне долине реке Ибра засади прелепо цветно дрвеће како би овај предео будућу српску краљицу подсећао на њену родну Провансу. Цветне и мирисне литице кањона које су јој пожелеле добродошлицу у Србију и данас постоје и у народу су познате као – „Долина Јоргована„.
Цветови у овој долини вековима већ опстају и означавају љубав и поштовање које је народ гајио према Јелени Анжујској, а у њену част се већ двадесет и осам година почетком маја одржава међународна манифестација „Дани јоргована” када, осим Краљева, оживе и средњовековни град Маглич и манастир Жича.
А колики је симбол љубави Јелена Анжујска сведочи и предање да њен кип у Требињу, према речима старијих, обилазе заљубљени парови са понеким цветом и жељом да „света краљица благослови њихову љубав”.
Живот краљице
Када је Урош преминуо, Јелена је добила на управу Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар, а титулу српске краљице наставила је да носи и после 1276. године упоредо са Драгутиновом супругом Каталином. Као „велика краљица“ крунисана је 1282. године у Ђурђевим Ступовима.
За време владававине подизала је углавном римокатоличке цркве у Бару, Скадру, Улцињу и Котору, али ипак њена највећа заоставштина је њена православна задужбина – манастир Градац на Ибру, који је изграђен 1270. године. Осим манастира посвећеног Богородици, Јелена је изградила и цркву Светог Николе у Скадру, као и цркву Светих Сергија и Вакха у данашњој Албанији.
Јелена се замонашила 1280. године у цркви Светог Николе у Скадру и одмах примила највиши монашки чин „велику схимну”. Она том приликом није узела ново име, што је у то време било неуобичајено. Иако озбиљно болесна, доживела је дубоку старост и преминула 8. фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци.
Српска краљица је, према сопственој жељи, сахрањена у манастиру Градац, а сахрани су присуствовали не само духовни и световни великодостојници, но и велики број обичних грађана којима је ова невероватна жена помогла у животу.
– Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исти ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја – записао је архиепископ Данило.
Српска православна црква канонизовала је Јелену Анжујску три године после њене смрти, а њен дан у православном календару се прославља 12. новембра, заједно са њеним синовима Св. краљем Милутином и преподобним Теоктистом.
Њена заоставшитна је велика, стога и не чуди, да је уз царицу Јелену, супругу Душана Силног, Јелена Анжујска и најчешће осликавана жена српског средњовековног фрескосликарства.
Марија М. Зарић, Она.рс
Наслов, лектура/коректура: Хронограф
