Како нас ПИВАРЕ ВАРАЈУ – Производња пива за „ЗАОСТАЛЕ НАРОДЕ БАЛКАНА“

Да ли сте се запитали зашто више нема „Вајферт“ пива? Зашто неко пиво, кошта 80 динара а неко 40 динара? Зашто вас после конзумације веће количине пива из неких пивара у Србији прати тај непријатан мамурлук, дан после?

пиво

Зашто  „Stella Artois“ и поред тога што се оглашава као премијум пиво у ствари има тај укус као сасвим просечан бућкуриш који можете да купите много јефтније? Или на пример да ли је фер то што се „Никшићко пиво“ које се продаје у Србији већ годинама заправо не производи у Никшићу? Kако то да је годинама на декларацијама у Црној Гори писало да то пиво садржи кукурузну крупицу а у Србији није? И на крају, да ли неко од српских потрошача „прави мајмуне“ тако што на декларацијама скрива тачан садржај пива?

Србија би морала да буде земља не само здраве хране, него врхунске, укусне хране. И што је још важније хране производене на фер начин. Све што важи за храну важи и за пиво, вино, ракију, алкохол уопште. Наравно, свака роба има свога купца, али ако нешто не смемо да дозволимо као купци, то је да нас „раде као волове“ , што се врло често дешава, а што се тиче пива које је произведено у Србији али и оног које се увози у Србију, то је толико очигледно за људе који су имало упознати са храном или алкохолом, а истовремено толико скривено од потрошача, да је просто симптоматично.

Али, пре него што вам објасним како вас варају, прво да видимо шта је суштина сваког пива? Суштина сваког пива је слад. Све што се не производи од слада, није пиво. У Европи се традиционално користи углавном слад од јечма или пшенице. У Србији у већини случајева потрошачи верују да пију пиво које је направљено од јечма. Слад се добија од пиварског јечма, то су специјане сорте јечма које садрже више скроба, и то у погодним облицима са мање протеина. Јечам са испод 10% протеина је иделан за производњу слада. Здрав, сув , зрео јечам се скида са поља, а затим натапа водом, потом се оставља у специјане базене или друге отворене судове, где због тога што је зрно доспело у топлу и влажну средину , клија – и ту се сва магија догађа. Магија природе. У зрну јечма се догађа истоветни процес који би се догодио у природи, скоро можемо да кажемо, при рађању једног новог живота, једне нове биљке. Ензими јечма разлажу скроб на ниже шећере, чије ће ферментисање, односно труљење у природи, створити добар медијум за развој клице. Kлица истовремено користи то јако „пуњење“ калоричним шећерима како би синтетисала обиље других ензима и витамина који ће довести до развоја нове биљке.

Ипак, сладара прекида тај процес, зауставља га, откида клицу која се због обиља витамина користи за сточну или дијеталну исхрану, и суши зрно – које постаје зрно слада. Слад је словенска реч. Практично пиво каквог данас пијемо измисли су словенски народи, конкретно „Пилснер“ тип пива, Чеси.

Слад се зове „слад“ јер је сладак , због тога што је скроб брашнастог укуса прешао у ниже угљене хидрате који имају сладак укус.

пиво

Прича се са пивом даље, или би макар требало, компликује, тако што се се слад користи као подлога за раст квасаца, који га фементишу у алкохол и стварају нова једињења која додатно дају укус, алкохол и угљен диоксид. Због горчине, која је у пријатној супротности са непроврелим шећерима пиву се додаје хмељ. Некада су се пиву додавале разне биљке које су му мењале укус ипак хмељ се показао као најпријатнији за највећи број потрошача у модерном добу.

Ствари су иначе, наравно, много сложеније од овога што сам навео. Различита пива могу да имају и до три ферменатације током којих се формира природан угљен диоксид у пиву, још неке особине укуса итд.

Али, да ли постоји неки јефтнији и једноставнији начин да се направи пиво? Не баш право пиво и не баш од правог јечма али велике светске корпорације поготову ако производе пиво за „земље трећег света“ каква је Србија се углавном концентришу на реч „јефтино“ а не на “право”?

Наравно да, да, и велики број пивара га масовно користи.

Тај начин се зове кукурузна крупица! За разлику од процеса који је прилично компликован или скуп јер се користе специјане сорте јечма, има доста манипулације житарицама, доста технологије коју ваља испоштовати, кукурузна крупица је у суштини сточна храна.

Сигурно је много јефтније направити пиво од сточне хране уместо од слада? Наравно да јесте али ту постоји један проблем. Пошто крупица није прошла кроз исти процес кроз који је прошло зрно јечма, скроб у њој није разложен на ниже шећере који су доступни квасцима јер није било природног процеса клијања. Kако то онда решити? Kако да се цео тај процес убрза и да се додатно уштеди?

Једноставно додају се вештачки (ГМО) ензими који „мењају мајку природу“ и добија се медиј који такође може да се ферментише. Наравно, ензими добијени употребом ГМО организама и нису баш најпривлачнији састојак који би неко декларисао као део производног процеса. Исто тако изјава „користили смо јефтнију крупицу да би ово пиво било пет динара јефтније а ми зарадили више новца“ такође не звучи баш добро.

Међутим, мада се тако добијено пиво разликује од оног од јечма и мање је квалитетно, има лошији укус, сигурно је добијено на мање природан начин, не постоји дефинитивни научни доказ да је због начина производње штетније. Ипак, ако сте се некада напили од Лав или Јелен пива, пробајте то исто са на пример „Старопраменом“, „Бадвајзером“ или „Амстелом“ и осећај је по неком личном искуству аутора је другачији. И до тог закључка сам дошао пре него што сам „склопио“ целу причу о пиву. Укус код свих правих премијум пива која се у Србији праве од слада је далеко „пунији“ укус пива. Ради се о томе да је скроб, из кукуруза поготову добијен ензимима, потпуније разложен од јечма, униформнија је подлога за ферментацију, тако да у суштини оно што се добија је мање више чист алкохол. По неким мојим информацијама и до четвртине свог алкохола у пивима у Србији заправо долази из кукуруза а не из јечма.

Carlsberg“ рецимо никада и ни под којим условима не би произвео пиво од кукурузне крупице за тржиште Данске, јер га тамо нико не би купио, међутим када је су у питању „заостали народи Балкана“ нема проблема са тим.

пиво

Ипак, шта је оно што вређа? Прво вређа то што производ који је произведен од кукурузне крупице уопште може да се зове пиво. Пиво се традиционално производи од стрних жита. У земљама које имају развијену пиварску традицију, као што су Немачка или Белгија на пример, и по закону не смете да производите пиво од кукуруза. Баш због тога на пример, ниједно увозно пиво из Немачке, чак ни оно најефтније нема кукурузну крупицу у себи.

Друга ствар су декларације – да ли они стварно мисле да смо ми толико глупи да не можемо да повежемо ствари? На пример на скоро свим пивима „Carlsberg“ групе у Србији не пише да садрже крупицу, већ само да „садрже производе од јечма“. Између осталог, садрже и то али цела та формулација је згодно „упакована“ да се не спомиње комплетан састав пива. Постоје и пиваре, и то поготову белгијске које раде за робне марке у Србији и производе лоше пиво, али су толико фер да на лименкама стоји шта пиво тачно садржи. Јесте то пиво лошије али потрошач зна шта купује, није „заведен“ рекламама као што је она, на пример, за „Лав пиво“ у којем се обавештава да „ЛАВ пиво“ садржи само јечам, воду, хмељ и квасац, а чак и на самој декларацији стоји нешто друго.

Треће, наравно, да се вратимо на прво – робне марке као што је „Stella“  или „Carlsberg“ не садрже крупицу, за тржиште Западне Европе али су ствари другачије када дође до Србије. Наводна „премијум пива“ су заправо потпуно иста, или унеколико измењена смеша, као и сва друга пива домаћих брендова. Суштински није битно да ли пијете „Лав“ или „Stella“ , или „Јелен пиво“, укус је скоро истоветан.

Четврто, чак и када је декларација као што треба – да ли стварно треба да поверујемо да је „Никшићко пиво“ које се пуни у Апатину – „Никшићко пиво“? При томе, то није неко спектакуларно пиво за чијим укусом би ко зна колико требало жалити али не зато што никад није било добро, то је некада било добро пиво, него јер су га упропастили. „Никшићко пиво“ у Србији апсолутно никакве везе нема са Никшићем, осим што је исти власник обе пиваре, под један; а под два, то је и тамо постало толико лоше пиво, са 100% увозним сировинама, практично свим осим воде , да је чак и тамо питање колико је то пиво – „Никшићко“? У суштини, тако могу да пуне било које пиво било где, а име, више апсолутно и нема везе.

Пето, „Дунђерски“ пиво, по ономе што се види на амбалажи, је такође бућкуриш, осим што има фенси рекламу а једино домаће индустријски произведено пиво које вреди је Вајферт пиво. Али тим пре чуди – зашто практично Вајферта нема у продаји ? Можда баш зато, што је процењено да би било исувише скупо за наше тржиште или да не би конкурисало страним брендовима …

У сваком случају, од пива се нећете отровати, чак ни од онога које садржи крупицу или прехрамбене боје, ипак, ако можете да бирате – бирајте оно које је чисто, без кукурза, ензима, додатака.

То је важно из два разлога. Прво, јер је укусније, а у неку руку и здравије; а под два -то је једини начин да натерамо пиваре у Србији да подигну квалитет производа који купујемо.

Агрономија

 

3 Коментари

  1. Каква ли је ствар са Апатинцем и БГ пивом? Браво за текст, на одличан начин објашњено све

  2. Odličan tekst a ja bih dodao i sledeće. Koga ne mrzi neka malo istraži i shvatiće da su nažalost 2 ili 3 investiciona fonda vlasnici skoro svih mogućih poznatih brendova piva u svetu. Ti investicioni fondovi su u direktnoj vezi sa banksterima iz Londona ili New Yorka i imaju neograničene mogućnosti finansiranja prilikom preuzimanja pivara po svetu. Jednostavno ne pitaju pošto je fabrika samo kupuju. I šta onda da očekujemo? Pa ništa, identična piva koja samo imaju drugačije nalepnice. U marketima je svakim danom sve veći broj brendova iz Češke, Belgije,Slovenije, Poljske koji služe samo da zamažu oči ljudima, a kada ih probate shvatite da su apsolutno ista. Ja sam od piva odustao davno i prešao samo na žestinu. Ostalima želim sreću u pronalasku retkih neuništenih bisera. Živeli!

Comments are closed.