Милан и Марко, близанци, тек су напунили четири године. И таман кад је Милан прошле недеље завршио лечење од леукемије, када је дошао тренутак да се врати кући, мајци и браћи, болест је дијагностикована Марку.
Сунчица Стаменковић (31) из околине Власотинца, мајка ових дечака, каже да судбина као да се поиграва са њеном породицом па су и једном и другом сину пронашли леукемију две недеље пред рођендан, у размаку од две године.
– Милану је две недеље пред други рођендан утврђена болест. Никада раније нисмо упознали ниједно дете које је имало леукемију. Све је почело тако што је имао температуру. Након објављених резултата сазнали смо страшне вести. Тај рођендан провели смо у болници, Милану је било лоше. Ипак, са пуно храбрости смо се борили за дан када ћемо здрав отићи кући и наставити прекинуто детињство. Када ће бити с братом… – прича Сунчица.
Пуних годину дана Милан и мама спавали су у болничком кревету, а када су резултати постали бољи, долазили су на клинику само на терапију. Страшне вести погодиле су читаву породицу, али позитивну страну Сунчица види у томе што се Милан, када порасте, неће сећати пакла кроз који је прошао.
– Била је то мукотрпна борба, готово да се више и не сећам како су нам саопштили језиву вест. А када смо коначно дочекали и тај срећан дан, када су нам рекли да је лечење готово, уследио је нови шок. Две недеље пред четврти рођендан леукемија је потврђена Марку. Доктори су нам објаснили да је то било могуће очекивати зато што су они једнојајчани близанци. Али колико год смо очекивали, преплавили су ме туга и страх. Још једна страшна прича и још једно питање: да ли је могуће? И да ли се овакве приче дешавају увек неком другом?! Не! Преко ноћи може да се деси свима нама – говори тужним гласом наша саговорница.
Још један рођендан у болничкој соби у Нишу малишани нису желели да проведу, те су на кратко изашли како би заједно, у кругу породице, дували свећице. Та мрвица среће донела је много туге јер се одмах након прославе Марково стање погодршало. Истог дана он и мама вратили су се у болницу.
Два брата у својим животним биткама ће сада давати подршку један другом и храбро и са осмехом крећу у нови рат, а стари још није завршен. Хулкове рукавице, снага, храброст и љубав заслужују подршку.
Најстарији син је тужан, њему је најтеже
Сунчица и њен супруг Никола живе у седмочланој породици. Имају и десетогодишњег сина Сташу, који одвојеност од мајке и браће тешко подноси.
– Сташа је тужан, попустио је у школи, њему је најтеже. Ја сам морала да отворим боловање због деце, а живимо од супругове плате. Непријатно нам је да о томе причамо. Без обзира на све, веома смо срећни смо што су баш они наша деца! Морамо да будемо храбри и да се боримо, колико год нам било тешко, и да верујемо да смо јачи од свега тога, од свих болести – каже Сунчица.
Ана Ђокић, Блиц