Док има цвећа и они су ту. Осамдесетогодишња Анкица и деведесетједногодишњи Боривоје пролеће и лето провели су на зидићу продајући цвеће како би помогли ћерки која има болесног сина.
Сваког поподнева Анкица и Боривоје заједно продају цвеће како би помогли ћерки која не ради. Кажу, она мора да негује тешко болесног дванаестогодишњег сина, а они да јој помогну колико год могу.
„Стојиш, продаш или не продаш. Није лако овде стајати пет, шест сати, а не добити ни 1.000 динара. Али то је све за ћерку, није за нас, за љубав деце – све!“, каже Анкица.
На свака два-три дана, њихова ћерка одлази до Сурчина где бере сунцокрете. Боривоје се не жали иако без штака више не може да хода.
„Лежање није добро, ја имам искуства, него увек рад. Није важно да ли сте млади или стари – важно је да се ради“, рекао је Боривоје.
Анкица и Боривоје већ имају и сталне муштерије, које сврате скоро сваког дана до овог, и даље заљубљеног брачног пара. Две ћерке и петоро унука и праунука само су оснажили њихову љубав, а и данас се сећају када и где су се срели – на пољани пред зградом.
На питање да ли је то била љубав на први поглед, Анкица каже да њој јесте. „Имала сам 17 и по година, он је био војно лице у униформи. Шта да кажем, свидео ми се“, прича Анкица.
И кад сезона цвећа прође, кажу, наставиће да помажу. Заједно, као и досад, током шездесет једне године брака.
„Деци тако купимо, дамо кад су рођендани, али од наше мале пензије не може се много. Ја имам 18.000, а он око 30.000 динара пензију. Док све платимо, док једемо, док уштедимо…“, објашњава Анкица.
Ипак, своју причу са нама су поделили тешка срца. Кажу, не желе сажаљење. Добро чине и надају се добром. Чувају једно друго као првог дана и са разлогом, не раздвајајући се ни на тренутак, носе титулу најзаљубљенијег пара новобеоградског Ушћа.
Извор: РТС
