Вила Џервин, симбол вароши. Напуштена и оронула, очерупана и похарана, разваљених врата и прозора, делимично спаљена и затрпана смећем. Зграда која би требалo да представља Књажевац и буде део локалне туристичке понуде. Надамо се да ће у блиској будућности друштвена одговорност, па и задужбинарство, бити основе на којима ће све стране, а на понос Књажевчана, пронаћи решење, прихватљиво и рационално.
Док не буде касно…
Налази се северозападно у односу на град, на такозваном Џервиновом брду, са чијих се тераса пружа изванредан поглед на панораму Књажевца. Изграђена је на земљишту Тасе Цветковића, књажевачког трговца, а њену градњу је 1939. године финансирао Тасин син Ђока, који је живео у Београду и био власник кафане и биоскопа „Коларац“.
Рођени књажевчанин, кафеџија, хотелијер и војни лиферант, сматра се и једним од пионира српске кинематографије.
Велику матуру завршио је у Књажевцу, а затим одлази у главни град. Тамо постаје једини заступник за чувено „Плзенско пиво“ и, као успешан човек, одржава везе са многим познатим људима из високог друштва. Велики пријатељ био му је револуционар и комуниста Моша Пијаде, коме је чак слао и пакете у затвор, да би му овај касније узвратио шаљући му лекове у старости.
У свој родни град вратио се 1947. године и ту умире у потпуној анонимности. Земљиште, на коме се налази некадашња Фабрика обуће „Леда“ (данас, у једном делу, италијанска фирма „Falc – East”), Ђока Цветковић је откупио од свог оца, који је банкротирао.
Објекат је грађен по узору на замак „Брехт“ на Вертер језеру, а поједини извори помињу и неки замак у бањи Карлбад, у Чешкој. Извођач радова, београдско Грађевинско предузеће „Фрањо Музер и Филип Чаквари“, саградило је вилу у року од годину дана. Радови су коштали око милион ондашњих динара, а власнику је служила као летњиковац. Унутрашњост виле била је опремљена масивним и луксузним намештајем, са санитаријама и каљавим пећима из Чешке. Послуга је била смештена у приземљу, а вила има два спрата, са кулом – видиковцем.
Око здања је био засађен виноград на 85 ари са, у то време, „специјалним“ сортама грожђа, а са њене источне и северне стране, постојао је украсни зид висине три метра у коме је била чесма. Вила је имала и водовод, канализацију и пумпу, која је подизала ниво воде у цевима до казана на врху зграде, капацитета 300 литара.
Када је власник умро, вила је тестаментом припала његовој слушкињи Милици Дворжак-Првуловић. Ова жена, нажалост, због извршене „арондације“ (аграрна мера на основу које се власнику приватног земљишта, а које се налази између парцела земљишта у друштвеној својини и које омета његово рационално искоришћавање, то земљиште одузима у корист друштвене својине и заокруживања парцела, а у замену му се заузврат даје у приватну својину друго пољопривредно земљиште или нека друга непокретност), није успела да је задржи у свом поседу, те зграда и посед прелазе у власништво некадашњег Пољопривредно-прехрамбеног комбината „Џервин“ из Књажевца.
У њој је дуги низ година била смештена администрација комбината. Неко време је вила била сасвим запуштена, а од маја 1990. године и реконструисана у угоститељски објекат са кухињом, рестораном и 14 лежајева. Презадужени „Џервин“ је и ову зграду изгубио и њен наредни власник, на рочишту јавне продаје 2002. године, постаје „Југобанка“. Августа 2004. године, вилу купује приватна фирма „Ђокић“ из Књажевца.
Према Записнику, на једној од ранијих седница Скупштине општине, 2006/2007. године, а на расправи о покретању смене тадашњег заштитника капитала АД „Џервин“, предложено је да град покрене иницијативу да „Џервинова вила“ остане у власништву општине. Изражена је бојазан да ће вила променом власника променити намену и изглед.
Књажевац је по вили препознатљив и тако би требало да остане, сложили су се одборници. Дат је предлог да се средства, која су тада била планирана за уређење простора касарне, преусмере на реновирање и опремање овог објекта. На Скупштини је донет Закључак да се изнађу могућности за реализацију иницијативе, те да „Џервинова вила“ остане у власништву града.
Нажалост, то је остало само „мртво слово на папиру“.
Локална самоуправа је годинама, у више наврата преговарала, али безуспешно. Незванично, у питању је повелика свота новца коју власник објекта потражује.
Надајмо се победи здравог разума и локалпатриотизма, јер… није све у новцу.
Књазпресс/Хронограф
