Први председник српске владе (тадашње Народне канцеларије) 1815. и 1816. године био је сликар који је осликао Карађорђеву задужбину у Тополи, иконостас у манастиру Ћелије, био је један од најхрабријих и најобразованијих војвода из Првог и Другог српског устанка, а трагично је страдао као један од првих опозиционара Милоша Обреновића.
Петар Николајевић је рођен 1775. године у Бабиној Луци код Ваљева, био је сликар, познат по осликавању више манастира у предустаничком периоду, па је по томе и добио надимак Молер. Био је синовац Хаџи Рувима, од кога је учио сликарство, а затим је ову вештину изучавао и код карловачкога сликара Стефана Гавриловића. Почетком 1804. Молер је сликао конаке дахије Кучук-Алије, а када су његовог стрица Хаџи Рувима дахије погубиле 29. јануара на Калемегдану за време сече кнезова, Молер је побегао из Београда.
Спасио живот Карађорђу
Отишао је у свој родни крај и придружио се устаницима, а како је био писмен, начитан и храбар, брзо се истакао и постао је један од старешина. Учествовао је у борбама са Турцима око Дрине, а нарочито се истакао у бици на Јеленци када је 31. јануара 1806. спасио Карађорђа да га Турци не заробе или убију. Зато је 1807. Карађорђе Молера поставио за кнеза и соколског војводу.
Такође, Доситеј Обрадовић је од свих кнезова и војвода после Карађорђа највише ценио Петра Молера са којим се често дописивао те му слао књиге.
Приликом одбране Лознице 1813. храбри војвода је својом крвљу написао писмо устаничким вођама у коме их моли за помоћ, али како је међу њима владала завада, нису му се одазивали.
Тада су Турци Молера и његових 800 људи опколили са свих страна па је неколико пута по гласницима слао позиве за помоћ, али помоћи од устаничких вођа није било. Последње очајничко писмо написао је својом крвљу, а не мастилом. У том писму, поред осталога, Молер је навео: “Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите овај народ, и гледајте да би га избавили.”
Иако помоћи није било, није хтео да се преда, него је успео да се пробије кроз турски обруч, али тај пробој преживело је само 200 његових људи.
Бег у Аустрију
После пропасти устанка пребегао је у Аустрију, али није отишао далеко него се са Матејом Ненадовићем, Павлом Цукићем и другима задржао у Срему близу Србије док је Милош Обреновић после слома устанка једини од војвода остао у Србији.
Молер се вратио у Србију са почетком Другог српског устанка али је од Милоша тражио гаранције да његова власт неће бити аутократска као Карађорђева. Учествовао је у ослобађању Ваљева и Пожаревца 1815, а заједно са Милошем Обреновићем је био у бици на Дубљу када су победили турску војску, која је долазила из Босне. После тога Милош је поставио Молера као главнога команданта на Дрини.
Када је Милош склопио мир са Марашли-пашом у Београду је основана Народна канцеларија као највише судско и административно тело Молерова намера је била да се на тај начин ограничи Милошева аутократска власт.
Молер је био именован за председника Народне канцеларије која је требало да буде главна за одржавање везе са турским властима. Истовремено Милош је на све начине игнорисао канцеларију како би директно комуницирао са везиром те је почео је да ради против Молера и да га оптужује да за своје потребе троши народни новац, да има две жене те да се не придржава поста.
Смртна казна
Тако је на скупштини народних старешина на Ђурђевдан 1816. Милош оптужио Молера да ради о његовој глави и да хоће Србију да стави под аустријску власт. Кнезови су тада изгласали смртну казну Петру Николајевићу Молеру, али према споразуму са Турцима казну је могао да изврши само турски везир.
Марашли-паша није одмах пристајао да погуби Молера, али је Милош инсистирао, чак је нудио и велику суму новца па је овај један од првих опозиционара кнезу Милошу Обреновићу задављен у лето 1816. године.
Петар Николајевић Молер је био ожењен Миљаном чија је сестра Мирјана била удата за проту Матеју Ненадовића. Имали су четворо деце: Јелицу и Ану те синове Ранка и Симеона.
Н.Џ. Блиц
Приредио: Хронограф
