Свештеник Дарко Ђого: ОДЛАГАЊЕ КРШТЕЊА као последица турбо-фолк побожности

С обзиром на то да сам свештеник и наставник на Богословском факултету, људи ми редовно пишу о својим проблемима, често и са жељом да „интервенишем“ и „прогурам“ нешто што је, по њиховом осећају за правду и „како треба“, а што се, ето, није десило или се не дешава у Цркви.

Један од чешћих случајева јесте онај у коме надлежни парохијски свештеник, по њиховом схватању, не жели да изађе на опело у неком трагичном случају када је покојник био Србин, самим тим, јелте, и православац, „али ето није стигао да се крсти“, па да, ето, ја нешто прогурам по том питању. Заправо, уопште не бисте веровали колико је то често случај. Зато мислим да је потребно да то у неколико реченица овде објаснимо, како не бих стално морао исто да пишем у порукама. Посебно зато што су такви случајеви готово типски и одређени резони и реченице се понављају из дана у дан, из случаја у случај.

Нарочито је трагично то што у том случају ни породица ни њена околина, погођени трагедијом, нису спремни (очекивано) да рационално размишљају, а поговото не да прихвате свој удео одговорности што свештеник не може да изађе на опело, па је једина могућност да таквих случајева не буде или да их буде што мање та – да на време образујемо православне Србе.

Најпре једна темељна истина: можда се Србин постаје рођењем од српских родитеља (у не тако давна времена као Срби су се изјашњавали људи који то биолошки нису били, али су се идентификовали са српском културом, попут Нушића, Винавера, Панчића, Јуришића-Штурма итд) али се православац тј. органски члан Православне Цркве (не само Српске, но Свеколике) постаје крштењем и никако другачије. То што се неко родио као Србислав Поповић не значи ништа из перспективе Цркве ако се није крстио у Православној Цркви.

Једини и буквално једини изузетак од овог правила представљају војници који су погинули у протеклом рату, за које знамо да су бранили православно село, а заиста нису стигли да се крсте. Још је стара Црква знала за примере римских војника који би, видећи мучеништво Хришћана, одлучили да баце мач и сами постану мученици – како нико није стигао да их крсти, Црква их је сматрала „крштеним у крви“. Али то је само тај и изузетан случај.

Иначе нема разлога за одлагање крштења. У давна хришћанска времена, људи су често одлагали крштење до пред саму смрт јер су сматрали (исправно) да их крштење прима у нови живот, бришући сва старија сагрешења. Међутим, дешавало се управо оно што се дешава данас: да људи умиру некрштени и самим тим изван заједнице Цркве, иако за то није било доброг разлога.

Занимљиво је да је и сам Свети Григорије Богослов претрпео исто искуство: одлагао је крштење, а онда је у бродолому осетио животну опасност и одмах после бродолома се крстио, али и написао дело против одлагања крштења. Од тада се утврдила пракса крштења мале деце и, премда су неке протестантске деноминације замерале таквој пракси, а и данас се често чује како „дете кад напуни осамнаест – само ће одлучити“ – то је најпрактичнији начин да се избегну ситуације због којих и пишемо ове редове.

Дакле, од апостолског времена до данас, само се крштењем постаје хришћанин јер је просто сврха и смисао крштења управо то – да се у тој тајни, кроз трократно погружење и исповедање вере у Оца, Сина и Светога Духа – постаје хришћанин.

А сад о неколико типичних реченица које се чују као разлози за одлагање крштења. Морам одмах да кажем: случај потребе да се на православно-црквени начин сахрани некрштена душа настао је у данашњем времену турбо-фолк побожности у коме се много шта ради „јер треба“, „јер је обичај“ и „јер је неко у селу тако рекао“. То је класични случај у коме се „обичаји“ или бар њихово накарадно тумачње директно супротстављају етосу и учењу Цркве. А сад кренимо редом.

1) Нисмо га крстили јер смо имали жалост у породици недавно, па нисмо хтели да правимо весеље

Најпре, када је у питању дете од 10 или момак од 25 година, ово није оправдан разлог јер „жалост“ није могла трајати све то време. Онда се обично редају други разлози са ове листе, све да би се оправдало занемаривање и одлагање нечега што се, ето, сада, испоставило као неопходно. Али, хајде да се задржимо на дубљем проблему, а он јесте: крштење није породично весеље, него тајна којом човек бива примљен у Цркву Христову и потпуно је неважно да ли ћете, када, како или уопште нећете правити велико весеље. Накарадно тумачење према коме се крштење не прави „у време жалости“ нема никакве везе са црквеним етосом (начином на који Црква ради и мисли), ни са православним Предањем, ни са било чим хришћанским. Да ли неко у селу тврди то – његова је ствар, али то није православно тумачење.

2) Чекали смо кума да дође из Аустралије/Аустрије/Канаде/Градишке

Небитно одакле. Лепо је да се кумства чувају, али ни то није разлог за одлагање крштења. Обично се кум „чека“ из протоколарних и финансијских разлога. Ако сте кумови – кумова је прва обавеза да му у кумовској кући не седе некрштена деца, а поготово ако је тој деци 35 година.

3) Нисмо хтели да га/је крстимо пред смрт, да не баксузирамо

Веровали или не, и такву сам реченицу чуо. Касније је настао читав хаос и притисак на свештеника, мада је он родитељима болесног детета неколико пута предложио да се дете крсти. Касније је трпео притисак због „безоразлука“ да не изађе на опело девојчици. Дакле, ма колико било глупо што то морам уопште да напомињем, али крштење је Света тајна и њиме се сигурно не „баксузира“ – да не напомињемо да је хришћана недостојно само сујеверно резоновање о „баксузирању“ и „срећи“.

4) Нисмо хтели да га/је крстимо/није хтео да се крсти јер је свештеник тражио новац

Ово је врло честа реченица. Не тврдим да нема грамзивих и безобзирних свештеника који унапријед траже „тарифу“, али ако је такав случај – на моју одговорност, изволите, отидите код свештеника који не тражи новац или у неки манастир па се крстите. Такође, у парохијама се често организују и заједничка крштења – и то је прилика да се дете крсти. Иако има ружних а видљивих примера који се често понављају и дају слику свешетнства као колектива који, ето, само седи и размишља колико и како некоме наплатити нешто – моје искуство „изнутра“, међу свештенством, јесте да су такви прави изузетак и да народ чешће подлеже ономе „знам да је комшија дао попу 100 марака, требало би да дам и ја“, па се онда, и не питајући свештеника да Свету Тајну обави – прича како „тај поп узима толико и толико“, а да се са свештеником и не поразговара. Свештеници међу којима се ја крећем не траже унапред договорени или обичајем установљени износ за било шта. Као што рекох: ако вам неко, после разговора о крштењу, затражи тарифу отидите код другог свештеника или у Манастир и крстите дете тамо, а ако вас неко пита ко вам је то рекао – реците моје име, спреман сам пред Богом да одговорам за такав „злочин“.

Иначе, да се разумемо, не стоје ни нека претеривања и помодарства, где људи желе да се крсте „тамо где нам се свиђа“. Крштење је свугде исто, као и свака друга Света Тајна, или, као што је говорио Николај Љесков: Ако ти је Јерусалим у срцу, можеш живети и у руској степи.

Оно што је врло битно да знамо јесте да, у случају смртне опасности, сваки хришћанин може крстити човека тако што ће узети текућу воду и облити га говорећи речи „Крштава се слуга Божји (име) у име Оца Амин и Сина Амин и Светога Духа Амин“. Наравно, боље је крштење погружавањем и тада, али је оно често у случају болести или рањености практично немогуће. Ако опасност прође – чин крштења и мирпомазања ће окончати свештеник.

Све су то разлози зашто не треба одлагати крштење. Ако имате још коју недоумицу – пишите.

Подвижничка слова

Приредио: Хронограф