Насловна Анализе Драган Стојић: Молитва за Ратка Младића – Опело за хашко кривосуђе

Драган Стојић: Молитва за Ратка Младића – Опело за хашко кривосуђе

Споро учимо као народ. Неке лекције никад нисмо савладали, а време пред нас ставља нове – све теже од претходних. Једна од тих на које се увек враћамо је и она да се непрекидно бранимо од напада оних против којих смо ратовали и правдамо се онима који би (пред) нама требало то да чине.

драган стојић
Фото: Pixabay

Не само да се Срби, један од ретких народа који је у Другом светском рату имао два антинацистичка покрета, правдају идеолошко – билошким наследницима припадника усташког покрета (Хрватима) и СС Ханџар дивизије (Бошњацима – муслиманима), него им постављају додатно питање: треба ли још да вас молимо за опроштај, уместо да их разбију аргументима. А није да их нема.

Једна од таквих ситуација тиче се и грађанског рата у Босни и Херцеговини вођеног од 1992. до 1995. године, злочина почињених у том сукобу и пресуда нелегалног Међународног кривичног трибунала за Југославију, познатијег као Хашки трибунал.

Да се „пепелом посипају“ неуки политичари, домаћи инкасанти донација пристиглих од белосветских србомрзачких и русофобних организација, „наши“ певачи и глумци жељни аплауза новоусташке омладине и муџахединских „алија југенд“ клинаца – разумљиво је, али кад то чине они који себе представљају као правнике, па још у фотељи министра правде Републике Србије, онда је по среди незнање.

Тако је пре неколико дана током конференције за медије одржане у Београду поводом упокојења генерала Ратка Младића српски министар правде Ненад Вујић нагласио да „Србија поштује пресуде међународних судова и испуњава обавезе које произилазе из Закона о сарадњи с Хашким трибуналом, односно Међународним резидуалним механизмом за кривичне судове“.

Господине министре и остали „легалисти“, што би рекао Георгиј Зотов другим поводом, истетовирајте на своје чело: све осуђујуће пресуде Хашког трибунала (ХТ) су ПРАВНО НИШТАВНЕ, јер је тај квазисуд противно међународном праву 1993. године основала ненадлежна институција – Савет безбедности Уједињених нација (СБ УН), који као извршни орган светске организације за то нема овлашћење. Чак се СБ УН преиграо тиме што је ХТ формирао као свој помоћни орган, јер и такав правосудни механизам може судити само државама а не појединцима. О томе да је Трибунал основан ради успостављања мира, као да је у питању нека хуманитарна организација, а не правде и да не говоримо.

Следствено томе, ни Ратко Младић, ни било ко други осуђен пред Хашким трибуналом није ратни злочинац!

Сем тога, онај други, легални суд Уједињених нација са седиштем у Ден Хагу – Међународни суд правде – у процесу који је БиХ водила против Србије (правне наследнице СР Југославије/ДЗ Србија и Црна Гора), окончаном 2007. године пресудом по којој је Војска Републике Српске починила наводни геноцид над бошњачким цивилима у Сребреници, а Србија проглашена кривом што је у томе није спречила, није водио самосталну истрагу, изводио сведоке и донео пресуду после тога, већ се позвао на пресуде Хашког трибунала, што значи да је и та пресуда у најмању руку спорна, а у највећу руку противправна.

Замислимо ли да је све горе наведено урађено (и уређено) уз поштовање међународног права, у игру улази и морални аспект, на основу ког се поставља питање како су у улози судија оптуженицима српске националности могле бити кадије из држава које су учествовале на бошњачко – хрватској страни током рата, углавном из земаља чланица НАТО пакта, које су више пута авијацијом нападали Србе у Босни и Херцеговини, чиме су постале директне учеснице у (основи) грађанском рату. О каквој објективности је ту могло бити речи? Између осталих, у овим парасудским прогонима учествовали су: Немац Криштоф Флиге и Холанђанин Алфонс Ори у процесу против Ратка Младића, Канађанка Кимберли Прост је судила српској седморци, о судбини Стојана Жупљанина и Мића Станишића одлучивали су Фредерик Хархоф из Данске и Ги Делвоа из Белгије, пут у казамат је Миломиру Стакићу трасирао Немац Волфганг Шомбург, Душко Сикирица је завршио иза решетака захваљујући Ричарду Меју из Уједињеног Краљевства…

Оставимо ли сентимент по страни и сагледамо ли све математички, кад се на крају калкулације подвуче црта, добија се јасна слика на којој великим словима (и бројевима) јасно пише: ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕСТЕ АНТИСРПСКА ИНКВИЗИЦИЈА!

Због свега наведеног ће Ратко Младић отићи у легенду, а Хашки трибунал и НАТО у блато!

Математика против Хашког трибунала

Од од 99.000 убијених цивила у рату у БиХ, колико их наводи Мирсад Токача у свом истраживању, које многи Срби оспоравају, али се, бар условно, може узети као објективно, 81,3 посто су Бошњаци, 10,2% је удео страдалих српских цивила, а 6,5 босанскохерцеговачких Хрвата, не рачунајући остале и страдале непознатог етничког одређења.

Драган Стојић
Драган Стојић

Следећа калкулација има мањкавости и не може дати апсолутно објективни приказ, а ипак много говори.

У „базену цивилних жртава“ преостала два народа, Срби имају удео од 87,8 %, на њихове казне отпада 71,2 % (788 година робије за 47 Срба осуђених пред Хашким трибуналом + 5 доживотних робија, двојица на 40 година), не рачунајући осуђене у процесима које је Хашки трибунал препустио националним судовима. Покривеност казни у односу на страдање друга два народа код Срба је највећа (0,8) и релативно одступање од објективне збирне казне за учешће у злочинима износи свега минус 18,9%. То, условно речено, значи да су поштеђени за око 19% казне.

 

За кривицу за страдање 16,7% цивила из редова друга два конститутивна народа у БиХ, у Хагу су осуђена само петорица припадника бошњачких (пара)војних снага на укупно 41,5 годину затвора (ниједна доживотна, најстрожа је она намењена Хазиму Делићу и износи 18 година), што значи да је индекс покривености само 0,23, а одступање астрономских минус 77,2 процента, за колико је више требало да буду осуђени.

Хрвати су, као најмалобројнији народ конституент у БиХ, учествовали са 25% кажњивости, јер су заиста починили најмањи број злочина гледајући цифре убијених цивила, па им је индекс покривености кривице мали, али свакако далеко мањи од фактичког стања на терену и износи 0,27 посто, а реалативна покривеност казни минус 72,7%. Из редова овог народа осуђено је 18 лица на збирну казну од 277 година, од којих су најгоре прошли Дарио Кордић и Јадранко Прлић, који су добили по четврт века робије.

error: Content is protected !!