У Београду се налази скоро 40 православних храмова, али само два не припадају Српској православној цркви. Познатији од њих, Црква Свете тројице или Руска црква налази се на Ташмајдану, али да ли знате где се налази друга?
Да бисмо разоткрили ову причу, потребно је да пређемо на другу страну Дунава и запутимо се у живописно насеље, а некада село, Овчу које је и данас занимљив спој српске и румунске традиције, културе и вере.
Откуд Румуни у Овчи?
Историја Овче сеже још у римско време, али се први значајни спомен везује за владавину Турака, када се као село спомиње још у време похода и пада Београда 1521. године. Са ратном срећом долази и промена владара, тако да је мочварно место са 60-так домова већ крајем 17. века пало под власт Аустријанаца. У наредна два века, прелазиће из једних у друге руке, притом вечито на удару пљачкаша са обе зараћене стране. Ипак, оно што је занимљиво је да су сачувани подаци да је још почетком 18. века насеље имало цркву и свог православног пароха.
У то време, село је било претежно српско, а ова чињеница се мења доласком румунских насељеника 1785. године после крвавог гушења побуне ердељских сељака против аустријске феудалне властеле. Од овог првобитног насељевања, па све до Другог светског рата, становништво насеља је махом било румунско, о чему сведочи специфична архитектура старих кућа. Данас Румуни чине 1/3 становника овог насеља.
Православна црква од набоја
Из тог периода постоје и записи о изградњи мале православне цркве посвећене Светом цару Константину и царици Јелени од набоја прекривену трском и шиндром, која је имала двоја врата, осам прозора и три звона. Мада саграђена крајем 18. века, освештао ју је тек 1829. године панчевачки протојереј Константин Арсеновић.
Занимљив моменат у историји храма је одвајање српске и румунске цркве 1892. године, када је богомоља по други пут освештана, овај пут од стране патријарха Панчевачког трахтата Трифона Миклеа.
Изградња нове цркве
Због специфичног положаја села, смештеног у мочварном крају и изложеног поплавама, током првог века свог постојања, првобитни Храм Светог цара Константина и царице Јелена доживео је многобројна оштећења, а три звона са звоника су одузета од стране аустроугарских власти почетком Првог светског рата. Такође, црква је временом постала премала за потребе становника, те је одлуком парохијског синода 1929. године расписан конкрус за изградњу новог храма.
Победник конкурса био је панчевачки архитекта Радивој Предић, синовац чувеног Уроша Предића. Првобитна замисао да се храм изгрди у романском стилу, делимично је блокирана Предићевим инсистирањем да се унесу одлике српско-византијског стила због чињенице да је Овча некада била претежно српско село. Овај предлог је прихваћен, а за градитеља је одабран чувени земунски неимар Стеван Катичић. Било је предвиђено да иконостас ослика сам Урош Предић, али се од ове идеје одустало због недостатка финансијских средстава.
ЧУВА УСПОМЕНУ НА РАТНИКЕ Црква у центру Београда саткана од муниције и оружја, али није одувек била хришћанска богомоља
Освећење темеља нове цркве обавије 19. октобра 1930. године свештеник Дамјан Попеску, да би радови на изградњи трајали све до јесени 1931. године када је и одржана прва служба.
Током Другог светског рата и ова црква је била жртва ратног вихора, да би до коначне обнове и завршетка радова на спољашњости и унутрашњости дошло тек 1989. године, а фреске су дело иконописца Бошка Ковачева. Поред ових новијих радова, на иконстасу се налазе и четири иконе из првобитне цркве, датиране из 1837. године, највероватније рад Јована Поповића, ученика сликара Константина Данила.
Уколико вас занима непозната историја Београда и желите да сазнате нешто ново о овом граду, препоручујемо да посетите Овчу и Храм Светог цара Константина и царице Јелене. Ова грађевина представља јединствени спој културе и историје, а у њој се може осетити дух једног времена који је заувек оставио траг у српској историји.
Николина Радовановић, 011 Инфо
