Атракција коју Олга има у понуди је новчаница од 500 милијарди динара из 1993. године која је ушла у Гинисову књигу рекорда.
Чак и да убрзаним кораком идете ка Споменику захвалности Француској, журећи да избегнете гужву и туристичку вреву на улазу у Калемегдански парк, тешко да ћете неопажено проћи поред тезге на којој бака Олга Станковић (87) продаје сувенире, поштанске маркице, старе новчанице, разгледнице, шоље и туристичке водиче.
Туристи кажу да их привлачи својом харизмом, шармом, симпатичним досеткама, пријатношћу, а пре свега енергијом којом плени у деветој деценији живота.
Већ три године, колико радим као туристички водич, редовно свраћам са француским гостима код ње, а прва реченица на течном француском, када нас угледа, је: „Je vous aime!“ (Ја вас волим). Због непосредности и жеље за разговором са људима које види први пут у животу, Олга је недавно била цитирана у познатим француским новинама Le Monde, када је једном новинару открила детаље из свог живота везане за Француску.
Од 1990. године она ради овде, на Калемегдану. За Приче са душом у шали каже да на Новом Београду у ствари само спава, а да живи на Калемегдану.
Атракција коју Олга има у понуди је новчаница од 500 милијарди динара из 1993. године која је ушла у Гинисову књигу рекорда. Признаје да је мања потражња за њом откад је у Зимбабвеу током инфлације 2009. одштампана једна нова са износом већим за две нуле.
Дан почиње с радошћу, а када устане из кревета, кува прву јутарњу кафу. Затим остави шољицу да се оцеди и погледа има ли „гомилице у талогу“, односно да ли ће тог дана бити новца. Улази прво у аутобус, па у трамвај и већ у 7.30 сати отвара свој штанд, пре него што туристи из целог света не нагрну. Обожава ту јутарњу тишину. У центру Београда ради до 19.30 и тако сваког дана, без паузе од 1990. године, када је отишла у пензију, до данас.
– Рођена сам 1931. године у Београду и крштена сам у Цркви Александра Невског на Дорћолу. До 1941. године живели смо на Дорћолу, а онда смо после бомбардовања побегли у Земун. Мајка ми је била Београђанка, као и баба и деда, а деда је био добровољац у Првом светском рату. Основну школу сам завршила у Батајници, гимназију и Трговачку академију у Земуну, а Вишу економску у Београду – прича Олга док туриста још нема на видику.
– Радила сам у Музеју шумарства и лова на Калемегдану од 1955. године, који је касније припојен Природњачком музеју, па је то била Галерија Природњачког музеја. У пензију сам морала да одем 1990. године јер сам имала 35 година стажа, али сам остала на мом Калемегдану. Радила сам и у финансијама, и као кустос, држала предавања школској деци и највише им причала о збирци коју је принц Павле добио од ујака, руског кнеза Демидова, што у то време није смело много да се говори – сећа се Олга и додаје да је писала песме и приче за децу, које је објављивала у скоро свим југословенским часописима, од Кекеца и Полетарца до Јединства, као и да је објавила књигу прича.
Додаје и да су први туристи деведесетих година били Руси, да су након њих почели да долазе Јапанци, а затим Немци, Данци и Холанђани. Последњих година, према њеним речима, највише је Турака и Кинеза.
Питам је да ли јој је напорно да ради 12 сати дневно.
– Ма какви. Ја толико волим Калемегдан да ми је прва мисао кад се пробудим како да стигнем овде. Волим сусрете са људима, а да вам признам, највише волим паре. То је тако узбудљиво, даје ми снагу и јако је лековито за срце. Волим да тргујем и чим почнем да зарађујем мене то лепо осећање држи, јер на тај начин могу да помогнем својој деци и да им побољшам квалитет живота. Не идем ни за каквим богатством, јер овде се не може зарадити за штедњу. Да будем искрена, ја никад нисам ни умела да штедим – каже Олга.
Овој радохоличарки ни температура не смета. Она је у најпознатијем београдском парку и на плус 40, али и кад удари минус.
– Радим на свим степенима, мада, приметила сам да једино не могу да издржим кад је минус 11,тада лед пролази у тело. Лети обавезно носим шешир да се заштитим од сунца – објаснила је Олга.
Олга има сина, ћерку, унучад и једну праунуку. Ретко где иде даље од Калемегдана. Каже да је путовала много и да је завршила са тим. Живи са ћерком и унуком.
– Уна је завршила за програмера, има још дипломски да да. Говори три језика: шпански, енглески и француски. Воли да дође да ми помогне, ево баш мало пре ме је звала, завршила је са испитима, па ће да буде мало овде преко лета – истиче саговорница.
Олгин рецепт за дуговечност су рад и љубав према послу. Што се хране тиче, она једе само оно што јој прија, а исхрана јој, како каже, никад није била на првом месту. Због тога се често нашали са туристима, па кад је питају када и где једе, с обзиром на то да по цео дан ради, она одговори да није ручала 50 година.
Сигурна је да овај трговачки посао не може да јој досади. Волела би да јој Бог да још барем седам година живота, па да заокружи цифру на 70 година стажа.
– Док сам радила у музеју сусретала сам се са изузетно културним и образованим људима, познатим сликарима, уметницима, писцима који су долазили у Београд. А онда су силом прилика и због њихових тешких ситуација дошли неки други људи, доносећи свој темпо живота и свој начин живљења, сматрајући да имају право на много штошта и да могу да се понашају како хоће. Београд ми се много променио – завршила је разговор Олга Станковић.
Ненад Благојевић, Приче са душом
 продаје сувенире, поштанске маркице, старе новчанице, разгледнице, шоље и ту...){kind=link}