Очигледно да противрелигиозни Запад, који покушава да наметне неправдену глобализацију, хоће и да укине Републику Српску. То се ради кроз процес у којем би српски политичари „добровољно“ ушли у завршни чин укидања Српске.
Ако неко сумња у постојање тог процеса и у то ко стоји иза њега, треба да одговори на питање, зашто су сви високи представници стварали амбијент за пренос овлашћења са ентитета на БиХ. Тако су слабили Републику Српску а јачали БиХ, суштински мењајући Дејтонски споразум и карактер Дејтонске БиХ као државне заједнице.
Ако се дозволи укидање Српске, „етикетиране“ као геноцидне творевине, то би значило да је српски народ крив за рат, био би му угрожен опстанак западно од Дрине, са могућношћу потпуног губљења идентитета. Била би то кривица целог српског народа, српских политичара у Српској и Србији као и Српске православне цркве (СПЦ). Требале би нам велике жртве, много воље и снаге као и Божје помоћи како бисмо превазишли штетне последице пристајања на укидање Српске.
Све политичке странке, кад су биле на власти, преносиле су овлашћења са Српске на ниво БиХ, али у чему је разлика?
Укратко наводим најважније и специфичне примере.
СНСД и њен председник Милорад Додик били су носиоци идеје укидања Војске Републике Српске.
ПДП и њен председник Младен Иванић изнели су касу РС на заједничке институције БиХ.
СДС је извео противуставну радњу тако што је омогућио, чак и без дискусије, да Народна скупштина РС усвоји правно проблематичну одлуку Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа и у Републици Српској и у Бошњачко-Хрватској федерацији, парламет ФБиХ то није учинио.
Величина сваког човека, па и политичара јесте и у признавању своје грешке и покушају да је исправе. Како народ каже, без великог грешника нема ни великог верника. Али је потребно покајање.
Једино је актуелни председник Додик показао величину и снагу у томе. Рекао је, да је грешио и да је грешка укидање Војске РС, али је зато снажно и најдиректније учествовао, прво у одбрани а онда и јачању Министарства унутрашњих послова РС. Говорио је и о његовој промени у односу према Западу, када га је упознао.
Актуелни српски члан Председништва БиХ, Младен Иванић, и даље инсистира на оцени, да је одлично што се формирала УИО БиХ.
Са јединственог рачуна, који је том приликом отворен, прво се сервисирају спољни дугови, затим финансирају заједничке институције, па тек онда што остане, коефицијентима се распоређује РС, ФБиХ и Брчко дистрикту.
Занимљиво што су администрација и трошкови заједничких институција БиХ од момента увођења УИО нагло расли. Сада број запослених у заједничким институцијама БиХ превазилази број запослених који је имала администрација. Покрет је од самог почетка рада УИО износио чињеницу да су и коефицијенти расподеле новчаних средстава са јединственог рачуна, неправедни и штетни по Српску.
Да смо били у праву, говори и чињеница да је после 7 – 8 година рада УИО, коефицијент за РС повећан за скоро 2 процента. У питању је велики новац, јер на јединствени рачун се слива на годишњем нивоу око 7 милијарди КМ.
Што се тиче одлуке о конститутивности, њу не сме нико ни да спомене, а поготово СДС. Та одлука је нелегитимна, усвојена је у УС БиХ захваљујући тројици судија странаца, руши темеље Дејтонског споразума, извор је проблема и других штетних одлука. Због ње је РС морала укинути своју химну и грб Немањића, а сутра, ако се нешто не промени и име Република Српска.
Српски народ, грађани Српске морају створити амбијент у којем ће сви политичари, људи запослени у установама система бити привољени на став, да лични интереси, ни по коју цену, не смеју бити изнад општенационалних.
За тако нешто, прво треба уочавати системске и појединачне слабости и „болести“, а онда и делати, лечити.
Политичари се морају одредити према криминалу и корупцији у судству, као рак рани друштва. Чак и широј јавности је познато да постоје интересне групе које преко судија доносе криминалне пресуде. Једног дана те пресуде ће судити оним који су их доносили. Не може криминал у судству бити заштићен, кроз причу о независном судству.
Први на удару друштва и јавности морају бити судије – криминалци. Јер управо та професија захтева моралне, поштене и честите људе. Подразумева се да има и поштених судија. Њима, малобројним, исказујем најдубље поштовање.
Пресуде се морају заснивати на праву и правди. То је здрава логика која оцењује пресуде. Добро би било да постоји удружење грађана, у којем би стручни и поштени људи анализирали судске пресуде и ако се утврди да је пресуда неправедна, криминална, доносиоца такве пресуде, његово име и презиме ставити на „стуб срама“. Изопштавање криминалаца од стране друштва, можда је и најбоља борба против криминала. А часне судије подићи на пиједестал славе, дати им највеће плате. Али и такве судије сада морају дићи свој глас, како би одбранили своју часну професију.
Бања Лука, 27. јул 2018.
Председник СНП „Избор је наш“
