ДЕКАН БИОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА ОБЈАШЊАВА Све о СМРДИБУБАМА: Одакле долазе, колико су опасне и шта НИКАКО НЕ ТРЕБА РАДИТИ с њима

Велика најезда смрдибуба у последњих неколико месеци забринула је многе Београђане, од када непрестано воде борбу са овим упорним инсектима. Одакле су дошле, како се заштитити, за кога представљају највећу опасност, али и шта ће у будућности бити са њима за Блиц објашњава декан Биолошког факултета проф. др Жељко Томановић.

На нашим просторима регистроване су две врсте: мраморна и етиопска зелена смрдибуба.

– Мраморна смрдибуба тренутно је бројнија од ове друге врсте. Она је стигла из југоисточне Азије у Европу где је први пут регистрована 2004. године. Код нас је пронађена 2016. године, што не значи да је није било и раније – објашњава професор Томановић.

Како наводи професор Томановић, ова врста инсеката стигла је у Европу највероватније транспортовањем биљака и одатле је почела да се размножава. Будући да је у питању тропска врста, мраморна смрдибуба воли топлоту па је то разлог што је у нашим крајевима присутна управо током лета.

– Током хладних дана и зиме оне се склањају на топло. Због тога улазе у куће, пукотине, морају негде да презиме. А разлог да их је толико много у последње време је што на овим просторима немају природне непријатеље. Птице и гуштери се углавном хране њима, сада треба сачекати да природа то регулише – сматра декан.

Најважније је да ниједна од две присутне врсте смрдибуба није опасна по људе, нити је медицински доказано да може пренети неке вирусе. Међутим, професор истиче да није пожељно дирати их рукама без неке заштите, јер у самоодбрани испушта смрдљиву супстанцу (отуд и назив смрдибуба) на бази аликохола која у додиру са очима може изазвати иритације.

– Најбољи начин превенције су мреже. Оне често иду и на светлост, па је то најсигурнији начин да не уђу кроз прозор. Бесмислено је било чиме прскати их. Пре свега није здраво и трајно решење јер ће оне увек изнова долазити. Немогуће је прскати све биљке из тог разлога, а такође и не постоји сертификовани препарат, будући да су веома кратко присутне код нас – истиче Томановић.

Претња би у сучају смрдибуба могла да постане то што ове штеточине уништавају усеве, воће и поврће, јер се хране биљкама. Иако су по људе безопасне, могу да преносе вирусе на биљке и тиме их униште. У Србији је било сучајева где су се пољопривредници жалили на штете због ових инсеката, али овај проблем много је присутнији у Европи.

У Америци постоји озбиљан проблем и пољопривредници бележе велике финансијске губитке због штете коју смдибубе наносе воћу и поврћу. Неке западноевропске земље на путу су да предузму решење за овај проблем. У плану је рад на пројекту који ће омогућити њихово сузбијање, тако што ће на подручја на којима има смрдибуба бити доведени њихови природни непријатељи, чиме ће се направити баланс – прича професор.

Сличне особине карактеришу и другу врсту, етиопску зелену смрдибубу, која је такође пореклом из Азије. Она је у Европу стигла нешто раније, 90-их година прошлог века, док је у Србији први пут регистрована пре десетак година. Иако су најчешће зелене, могу бити и браонкасте и тренутно су код нас мање присутне од мраморне смрдибубе.

Р. Бјелић, Блиц