Када је одлазио из Србије није знао шта га чека, дао је отказ, изгубио слабо плаћен, али стабилан посао у основној школи у Сечњу, погасио банковне рачуне, продао крагујевачког Пунта којег је био узео на кредит од седам година, и „спалио све мостове иза себе“.
Предраг Никић, некада наставник српског језика који је сањао о докторским студијама, један од оних који су свој пут успеха видели у стицању формалног образовања, одавно је изгубио илузије да би му ова титула донела живот какав заслужује.
Овај 39-годишњи мастер књижевности данас живи у земљи о којој се може рећи да је, за оне одлазеће, већ неко време „мејнстрим“. Пре пет година отпутовао је у главни град Кине да предаје енглески, иако му овај језик није матерњи, нити га је студирао.
Србија му је, каже, пружила сећање на одрастања, али уз ужасну беспарицу и ратове.
„Ипак, сећања некако увек доцртавају меланхонлију попут оне бледо жуте боје на старим сликама“, каже Никић.
Из своје земље је „почео да одлази“ са 33 године, „у тренутку када су се силе мрака вратиле на српску политичку сцену“ и када је Томислав Николић постао председник Србије.
„То је био дан када су све моје наде да ће Србија да постане нормална земља нестале. Као и увек кад треба да донесем неку важну и тешку одлуку узео сам папир и оловку и записао све могуће опције за одлазак“, присећа се Никић.
Кина му, међутим, није била прва дестинација. Године 2013. добио је америчку визу и отишао у Њујорк где су га, очекивано, чекали послови типични за „наше“ људе – ношење намештаја и конобарисање – за које у Америци нису потребни легални папири, те се без проблема може радити и са туристичком визом.
„Да би парадокс био још већи са мном је у Њујорк на тој истој визи ишао и мој пријатељ Љуба Маширевић, млади доктор социологије из Зрењанина ( докторирао у 29. години), тако да су мастер књижевности и доктор социологије са туристичким визама отишли да носе намештај у Њујорку“, присећа се Никић.
После Америке, отпутовао је код брата у Берлин, где је радио у ресторанима, али уз свакодневно слање СиВи-јева разним компанијама, не би ли нашао „пристојан“ посао. Тако је, боравивши у Берлину, нашао посао у Пекингу.
На аеродрому га је, присећа се, чекала млада Кинескиња из једне од агенција за запошљавање. Потом су га одвели да „покупује неке основне ствари“ и рекли му да ће исто вече морати да вежба демо час, јер га већ ујутру чека први разговор за посао.
Соба у којој је спавао у Тонгзоу, источном делу Пекинга, била је, сећа се, прилично прљава и запуштена. По самом доласку имао ужасан кошмар да је из Берлина дошао у прљаву Кину.
„Нагло сам се тргао и са осмехом констатовао да је то био само сан. А онда сам погледао око себе, дошао до прозора собе на можда 18. спрату са којег се видела улица пуна смећа и неке пластичне кесе које су уз ветар летеле кроз пекиншки, загађени ваздух. Хладан додир стварности ми је шапнуо у ухо да није био у питању сан већ да сам стварно отишао из прелепог, уметничког Берлина у Кину. То је био 24. мај 2014. Данас, 19. маја 2019, ја сам и даље у Кини“, каже Никић.
Од тада до данас у ову земљу, његовом „кривицом“, дошло је 368 Срба, а тај број је, како тврди, у сталном порасту.
„У последњих годину дана, сем у време кинеске Нове године када се сви бизниси овде успоре скоро до заустављања, није био ниједан месец да нисам довео барем 10 људи. Прошлог децембра сам имао нови рекорд, за 31 дан сам довео 19 људи!“, прича Никић.
Он више није „само“ наставник. Сада је менаџер једне приватне школе за учење енглеског језика, а жеља му је да направи највећу мрежу школа овог типа која је икад постојала.
„Кина је тренутно најневероватније тржиште на свету, већ 30 година се овде све невероватном брзином шири, и у том ширењу отварају се силне нове приватне школе“, објашњава наш саговорник.
Те школе, у 90 одсто случајева, похађају деца узраста од 3 до 7 година чији родитељи желе да им деца већ на најнижим узрастима уче енглески како би касније, кад одрасту, били флуентни. Ту је, каже Никић, највећа потражња за странцима у Кини.
„Чуо сам статистику за коју нисам сигуран да ли је научно проверена да 95 одсто странаца који живе и раде у Кини раде као наставници енглеског (ту можемо као подврсту да ставимо и кошаркашке и фудбалске тренере где клинци уз спорт такође имају контакте са странцима и уз њих, поново, уче енглески), а да су ових осталих 5 одсто грађевински инжењери и архитекте“, објашњава он.
Оно што му се, у менталитету кинеског народа, не допада јесте жеља да постану нова Америка, да возе луксузна кола и да имају амерички хиперкапиталистички начин живота.
„Мислим да је то потпуна грешка, нарочито кад је људска раса створила такве друштвене системе као што су нпр. у скандинавским државама, које су најближе савршенству“, сматра Никић.
И те 2013, када је отишао, у Кини је било људи из Србије али не много, док у последње време, како каже, можете пролазити пекиншим улицама и најнормалније чути српски језик.
„Неки људи долазе на неколико месеци да би осетили другачији живот и зарадили неки новац, неки долазе на годину, две, а имам и пријатеље који су довели своју жену и децу и који желе да се трајно населе у Кини. Можда најинтересантније приче долазе од људи који су се венчали са Кинезима, тако да долазе нова поколења српско-кинеске дечице“, каже наш саговорник.
Ван Србије, са прекидима, живи око шест година, а да ли би се вратио – ни сам није сигуран.
„Некада ми је толико жао Србије која биолошки умире а да тога није ни свесна да пожелим да се вратим и направим породицу, да донесем све оно што сам стекао радећи 3-4 посла“, каже Никић.
Ипак, све више сигуран да је Зоран Ђинђић био последња шанса да Србија преживи.
„Кина ми је пружила целокупан развитак, све оно што сам узалудно и безуспешно покушавао да остварим у Србији где сам желео и да докторирам, и да пишем романе о одрастању у Србији на крају 20 и почетку 21. века. У Кини сам први пут у животу почео да зарађујем озбиљан новац и читам о томе како инвестирати и натерати новац да прави нови новац“, објашњава.
Актуелна дешавања у Србији како каже, прати редовно, „некад и превише често“.
„Ужасно је да смо, после 12 година тортуре од стране Слободана Милошевића и 12 година покушаја демократије са странкама изашлих из ДОСа, поново доживели да имамо психопату под којим се Србија топи и нестаје“.
Свима који долазе унапред су познати услови
Поводом мноштва негативних коментара који су, после објављивања овог текста, били упућени Предрагу Никићу и нашем листу, а у вези са лошим искуствима људи које је Никић одвео у Кину, питали смо саговорника да опише своју одговорност у целом процесу.
Како он каже, његова дужност је да људе повеже са школама, а они се, на интервјуима, сами договарају са послодавцем у вези са даљим условима, јер он, додаје, није у могућности да направи договоре са свим школама широм Кине.
„Имао сам неке људе који нису имали добра искуства, нарочито кад сам тек почео овим да се бавим, пре 4-5 година“, каже Никић.
Они који дођу, наглашава, унапред знају који су услови јер су се чули и договорили са послодавцем.
„Ја са тим стварно немам ништа, помогнем наставницима тако што их саветујем како да преговарају, али они су ти који сами испреговарају своје услове са послодавцем из Кине. Уверен сам да је преко 90 одсто људи задовољно Кином, условима и животом овде“, закључује наш саговорник.
С. К, Данас
