Овај момак има оно на чему би многи позавидели, бриљантан ум, али и живот какав ниједно дете, ниједан младић у Србији не заслужују…
„Продајем кокице како не бих остао без хране. Молимо извршитеље да нам поделе дугове на што више рата како бисмо их отплатили“. Ово су речи ђака генерације, Чачанина Јована Стевића о чијем је генијалном уму пре две и три године брујала цела Србија. Има коефицијент интелигенције који га сврстава међу оне са потенцијалом генија, прво је научио да броји, а тек онда да говори. Селио се 21 пут, био је изопштен из друштва и живи у Србији.
Овог јуна је матурирао Економску школу, уписао Економски факултет у Београду и жели да постане ревизор. На Фејсбуку се нижу похвале, честитке, окачена је слика у матурском оделу… Јован је као и сваки други матурант, насмејан и поносан.
Овај момак има оно на чему би многи позавидели, бриљантан ум, али и живот какав ниједно дете, ниједан младић у Србији не заслужују. Уместо да размишља о каријери и ужива у плодовима свог успеха, Јован се брине о кирији, рачунима и извршитељима, а све што може са 19 година је да у граду продаје кокице. Живи са мајком, прима алиментацију од оца, дечји додатак и донацију од једне хуманитарне организације.
Није довољно. Мајка је болесна.
– Током школске године и немамо неких великих проблема са примањима, али распусти су нам веома проблематични. Ова три месеца примања ће нам бити мања од рачуна. Искрено, више ме је срамота да тражим помоћ преко медија. Трудио сам се да прећутим, али преко чињеница је све теже прећи – казао је Јован.
Јован без папира и оловке или дигитрона рачуна који ће дан пасти одређеног датума. Игра се бројевима, иако се живот сурово поиграо са њим и његовом мајком. Броји степенике у солитеру у Чачку и зна колико их сваки има. Броји станове које је променио… Броји дане гладовања… А кад је гладан, вади корење из бројева као што су 616.253 или 1.000.000.00 и рачуна. Да завара глад и мозак.
У основној школи није имао књиге. Али због невероватне способности памћења нису му ни биле потребне, па је завршио као вуковац.
Али, ово није текст о молби за помоћ. Контактирали смо Јована да му честитамо на успеху и да га питамо како живи данас, три године после репортаже коју је Телеграф урадио са њим. Тада је, са 16 година, имао више од 30 диплома са многобројних такмичења.
Опсесија бројкама и савршено баратање формулама гарантују да ће Јован бити изврстан ревизор. Факултет је уписао, конкурисаће за смештај у Студентском дому, аплицираће за студентски кредит и стипендије… Ипак, све о чему данас размишља је хоће ли имати довољно новца за иоле нормалан ручак.
У септембру ће се преселити у Београд и започети студентске дане.
– Био сам међу првима на листи. Нисам полагао тест јер сам имао двоструко прво место на републичком такмичењу из математике – казао је Јован.
Питали смо га како је могуће да има осмех на лицу, мотив да учи и ради, да од школе узме оно најбоље, када толики проблем егзистенције носи на својим плећима. Како успева да одвоји успех и радост од материјалног момента?
– Моје размишљање је да те две ствари ни не одвајам јер без успеха и радости нећу средити материјалан проблем. Трудим се да нађем мотивацију за себе у свему, да постанем што бољи и да на што ефикаснији начин изађем из материјалне кризе што је пре могуће – казао је Јован.
Период одрастања, сазревања, учења и, у његовом случају – битке за егзистенцију које су многи његови вршњаци у Србији поштеђени, учинио га је још зрелијим и спремнијим, одговорнијим и захвалнијим за све што је од школе, наставника и вршњака добио.
Због тога што није ишао на екскурзије, камоли на летовања, али и због својих неуобичајених ставова, Јован је до 15. године мислио да море не постоји.
– Увек сам говорио да оно што нисам видео ни не постоји. Мислио сам да је много тога маскирано за телевизију – причао је тада Јован.
Овог младог генијалца можете контактирати преко његовог Фејсбук профила
Телеграф
