Драган Стојић: Црни дани белог града 1941-1944.

0

Како су београдски цивили преживели пандемију звану рат

драган стојић
Окупација, 1941. Кнез Михаилова – Теразије

Никад се Срби нису бојали смрти. Да ли зато што је она свуда иста, можда зато што су је од памтивека сматрали пролазном, као станицу на путу до вечног живота, или због тога што она покојника не боли – могло би се разматрати нашироко.

Српски страх се зове беда. Она иста за коју је велики писац Фјодор Достојевски написао да је живот у њој грех. И терет, додао бих. За здравље, достојанство, породицу, међуљудске односе, голи опстанак.

Немачки окупатор и његови савезници су у априлу 1941. године ударили на највеће световне српске вредности: слободу, дом, њиву, шљиву, а последице су, попут невољних учесника у животу под опсадом, највише сносили житељи градова, међу њима и Београђани.

Забрана лова на животиње, прописана уредбама првог Војног заповедника у Србији Хелмута Ферстера, месец дана после капитулације Југословенске војске, практично је означила почетак лова на људе. Кривце и недужне, заслужне и незаслужне за пружање отпора. У главном граду продане и издане државе је њен челник Драгомир (Драги) Љ. Јовановић донео одлуку о забрани продаје меса током два дана сваке седмице, па је народу на располагању остао хлеб. Колачи су били мисаона именица за огромну већину.

Међутим, чак и та насушна намирница полако је постајала луксуз. Од септембра 1941. следовање прописано од стране Дирекције за исхрану (снабдевање) становништва, познато по акрониму ДИРИС сведено је на 400 грама по становнику, да би од фебруара наредне године пало на 265, а за првих шест месеци друге ратне године становништво Београда је ускраћено и за један – једини грам! Ни за верски обред није било, камоли за редовну исхрану.

Најслађе воће постаде горког укуса, многи житељи Београда – апатриди у сопственој земљи и интерно расељени у родном граду, јер како би се другачије могло описати саопштење 3. по реду “управника” Србије Хајнриха Данкелмана, којим је у лето 1941. дозволио власницима домаћинстава, у чије куће су усељена немачка униформисана лица, да трипут седмично по 120 минута могу брати воће у својим домаћинствима.

Прљавштина са тела се може скинути сапуном, она са душе никако. Одлично су то знали они који су, оправдано или не, а у ванредним околностима је многима све опроштено, народу продавали сапун произведен од масти угинулих животиња.

Земаљски дани јесу текли, међутим, за пензионере, као на пример за предратног чиновника Драгутина Ј. Ранковића, време, што ће рећи живот, као да је стао, јер је за месечни износ који је примао у одређеном интервалу– 1960 динара – могао да купи мање од два кубна метра огревног дрвета или око 5,5 килограма масти.

Друга година под нацистичком чизмом засолила је и залила већ отворене ране узроковане претешким животом: у Младеновцу је власт пореским дужницима ускратила право на добијање соли и шећера, у целом граду је забрањено точење ракије у кафанама у периоду од 10 до 14 часова, а пред продавнице се није смело од 15 до 16 сати.

Тешка времена за одрасле, још тежа за бебе. Ови први су често долазили у ситуацију да се греју ложећи намештај, пошто је за тону лигнита, како је у свом дневнику записао Ранковић, његова пензија “каснила” за неких 40 динара (2.961 – око 3.000), више од половине тог износа бејаше “тежак” килограм масти у мају 1943. (1.700 динара), хиљаду грама кафе коштало је 7.000, а новине су се, уместо за потпалу ватре, користиле за повијање беба, пошто су пелене постале недосањани сан. Пред крај рата, у августу месецу 1944. године, тона угља достигла је цену од 10.000 динара. Да чизма главу чува сви знамо, но, да један капут може значити живот знали су они који су живели у Београду током ратног стања, јер је цена тог одевног предмета ишла и до 80.000 динара, а то је у одређеном тренутку било 16 професорских плата.

Теписи су исто тако посебно “чворовани”, пошто им је промењена сврха – уместо за гажење коришћени су за покривање.

српска омладина
Драган Стојић

Господа, која су тај статус задржала и током крвавих година, спас су тражила у позориштима, сиротиња, мада не сумњам да се поткрао и који богаташ, у “најважнијој споредној ствари на свету”- фудбалу, па је највећи дерби (пре)ратног лоптања између београдских великана, вишеструких шампиона Краљевине СХС/Југославије – БСК-а и СК Југославија – којој је одлуком окупационих органа име промењено у Спортски клуб 1913 (по години оснивања) 9. августа 1942. године гледало између 18 и 20.000 гледалаца, иако тог дана у престоници “замрзнуте” југомонархије није било ни хлеба, ни меса. Зато су петлови кукурикали као никад! За улазнице набављене “испод руке” давано је и по 120 динара.

Да ли нас је стид да после оваквих мука, кроз чији тунел без зрачка светлости прођоше наши преци, Албанске голготе, Шумарица, Кошара и Паштрика кажемо да нам је тешко у животу јер нам је понестало интернета на “паметном” телефону или немамо новца за одлазак на море?

Дајмо истинит одговор. Ако не пред другима, онда бар себи.

Коришћени извори:

– Примерци ратне штампе, листови “Ново време” и “Обнова

– Александар Стојановић: “Идеје, политички пројекти и пракса владе Милана Недића” (ИНИС, Београд ,2015)
– Наташа Милићевић, Душан Никодијевић : Свакодневни живот под окупацијом 1941-1944. (према дневничким записима Драгутина Ј. Ранковића, ИНИС, Београд, 2011)
– Небојша Јаковљевић, Драган Стојић: “Дерби пре дербија 1913-1944” (exyufudbal, Суботица, 2019)

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.