Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства.
Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божји, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.
Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат).
Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром „слову закона“, а „слово закона убија“. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи „ја“ него „помисао ми каже“ или „Оци кажу“, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.
