Родна кућа књижевнице Исидоре Секулић, у Мошорину, саграђена у другој половини 19. века, под заштитом је Покрајинског завода за заштиту споменика културе, али је у лошем стању.
Кров и фасада куће се на неколико места обрушавају.
Мештани Мошорина кажу да су се у једном делу куће населили бескућници, а репортер ФоНета је унутра забележио велику количину разног ђубрета.
Исидора Секулић рођена је 16. фебруара 1877. године у Мошорину, а преминула је 5. априла 1958. у Београду.
По њеној жељи, сахрањена је на Топчидерском гробљу у Београду.
Била је прва жена која је примљена у Српску академију наука и уметности.
Како је најављено, председник Покрајинске владе Игор Мировић посетиће, са сарадницима, у среду, 26. априла, Мошорин и том приликом обићи ће родне куће Светозара Милетића и Исидоре Секулић, као и основну школу која носи њено име, да би се уверио у каквом су стању ти објекти.
Додаје се да ће, после посете и процене мера које су неопходне ради санације објеката који су под заштитом, Покрајинска влада предузети мере из своје надлежности у припреми пројеката њихове санације и реконструкције.
Родна кућа Исидоре Секулић је грађевина која је саграђена у другој половини 19. века. С обзиром на то да представља значајну историјску грађевину, проглашена је непокретним културним добром Републике Србије. Налази се у Мошорину, под заштитом је Покрајинског завода за заштиту споменика културе Петроварадин.
Кућа је саграђена од опеке, покривена фалцованим црепом и има два уздужна реда просторија, паралелних са улицом и затворени трем према дворишту. Значајна је по томе што је у њој 1877. године рођена српска књижевница Исидора Секулић чија књижевна дела представљају допринос српској литерарној и културној баштини и снажан утицај на развој модерне српске критике и есејистике педесетих и шездесетих година 20. века. У централни регистар је уписана 16. фебруара 2005. под бројем СК 1892, а у регистар Покрајинског завода за заштиту споменика културе Петроварадин истог дана под бројем СК 113.
„Какво смо незахвално, полуписмено, недостојно потомство. Њене речи и дела ће пламтети кроз векове, а и наша срамота ће остати забележена и упамћена“, један је од коментара на ову вест, на друштвеним мрежама.
Трпевши све чешће депресивне кризе, помишљајући чак и на самоубиство, у писму Миодрагу Павловићу 1957. године, Исидора каже: „Читаво моје дело је шака шодера бачена у велике рупе наше некултуре“. Истовремено, Влада Србије је за откуп дела куће бана Јосипа Јелачића у Новом Саду, као и обнову, Петроварадину дала близу милион евра.
Више о томе можете прочитати овде:
Да ли је Исидора Секулић слутила каквом роду је посветила своју љубав, дела, најузвишенија осећања – (таквим односом се опходила према отаџбини)? Да ли је могла ово и да замисли?
Иако бритког ума, верујемо да ни помислити није могла на оваква недела Србије према бисеру књижевности и културе.
ФоНет / Википедија / Хронограф
