Снимак настао 1920. године показује сву страхоту у којој су живели наши преци: ОНИ СУ ПОДИГЛИ СРБИЈУ ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ РАТА

Реч „Слобода“ у српској историји, увек се скупо плаћала, али цена коју је српски народ платио у Првом светском рату, не може да се изговори, а да у грлу немате кнедлу, те и да оћутите неколико тренутака приликом изговарања броја жртава које су пале за слободу.

Наиме, према неким подацима између 1.100.000 и 1.300.000 живота је угашено током четири године ратовања. Та цифра је износила трећину популације тадашњег становништва, а током рата, страдало је чак 60% мушке популације.

Они који су преживели голготу и страдање у Првом светском рату у Србији, морали су да наставе свој живот тако што су поново обнављали своја домаћинства и стварали породице. Деца рођена нешто пре Великог рата или у ратним годинама, нису знала шта значи слободно време и игра, попут њихових вршњака данас. Уз редовне школске активности, на њиховим малим плећима, били су тешки послови попут копања, орања, бербе кукуруза, вршидбе житарица, као и све оне радње које су се подразумевале као неопходне за опстанак једног домаћинства на селу.

Живот деце забележен камером

Како је изгледао живот наших предака кад су били деца, најбоље говори видео снимак који је направио непознати холандски сниматељ, а који је све до пре коју годину био похрањен у амстердамском институту за филм. Пре неколико дана, тај снимак је рестауриран и колоризован, захваљујући Слађану Грујичићу.

Једни другима до рамена, босоноги или у опанцима, гологлави, са марамама и шајкачама на главама, оденути у карактеристичне српске ношње тог времена, наше чукунбаке и чукундеке, радили су од јутра до мрака на земљи најтеже физичке послове, пре и после школе.

Замислите те мале руке, које су мукотрпним радом с временом постајале све грубље и грубље, као и прихватање нечега страшног, као нормалног и потребног да би се очувао дом. Замислите њихову озбиљност са седам, девет или једанаест година живота, када су знали да су штала и њива битнији од књиге, али су паралелно све радили.

Били су више гладни него сити

Ако вам то ипак не полази за руком, погледајте овај петоминутни снимак и само гледајте у лица деце Србије која су морала да замене своје очеве, деке, стричеве и ујаке, понекад више гладни него сити.

Откривамо: Украдене српске бебе продаване Албанцима на Косову

Те мале домаћице и домаћини, отргнути од безбрижног детињства, били су најбитнији фактор обнове земље, а њихов ДНК уткан је у наш крвоток. Ми, као њихови потомци, не смемо да заборавимо њихову жртву, рад и залагање.

Јер, готово да нема њиве у Србији коју те, сада већ далеке, 1920. године, није обрађивала дечја рука. Танка и споља нежна као свила, а унутра, испуцала и груба. Због тога, овај снимак је ту да нас подсећа ко смо и од кога смо потекли. Да се памти, спомиње и не заборави.

Стевица Рајчетић, Блиц / Хронограф