Поред Јехуде Алкалаја (1798-1878), Јехуде Бен Менахем Левија познатог као „Јехуда из Рагузе“ (1783-1789), Теодора Херцела чији су родитељи из Земуна, дорћолца Давида Албале и многих који су били претече и утемељивачи ционистичких идеја и тежње јеврејског народа за формирањем своје државе, крајем 30-их и почетком 40-их година прошлог века појављују се Јевреји који почињу активно да учествују у остваривању тих идеја. Неки од њих били су у почетку чланови тајних а касније и руководиоци елитних војних јединица.
Многи од њих су са наших простора и многи од њих су оставили неизбрисив траг у формирању Израела као независне државе. Јеврејска држава је позната по томе да је у току своје историје изнедрила многе познате војсковође. У израелској армији као по правилу начелници Генералштаба били су или „Сабре“ (што значи рођени у Палестини) или Југословени. „Са поносом се може рећи да су међу најбољим генералима била и два вршњака и друга са простора бивше Југославије који су један за другим отишли да би формирали јеврејску државу“, пише портал Sowa media .
Хајим Бар Лев
Хајим Бар Лев рођен је 1924. године у Бечу и као мали, са 6 година се са родитељима сели у Загреб где завршава основну школу и гимназију. Већ са непуних 15 година 1939. одлази у Палестину која је у то време била под британском управом. Тамо завршава пољопривредну школу и одмах затим 1942. године приступа илегалној (до 1948) јеврејској елитној војној формацији “Палмах” која је формирана 1941. године и која је била претеча модерне израелске одбрамбене армије ИДФ.
“Палмах” је билo левичарска војна организација и формиран је из два разлога. Први је био ради борбе против осовинских снага у случају да оне продру у тадашњи британски протекторат Палестину из Африке. Други разлог је био да се одбране јеврејска насеља у случају да Британци напусте то подручје.
Хајим Бар Лев тамо добија надимак „бајонет“ који ће га пратити до краја живота. Интересантно је и то да је Хајим хтео за време Другог светског рата да се врати у Југославију са јеврејском падобранском јединицом али га је прелом ноге спречио у томе. У Сарајеву је годину дана после Хајима рођен Давид Дадо Елазар. Још као шестогодишњак је остао без мајке, а са 12 година одлази у Загреб на школовање и тамо упознаје Хајима. Обојица постају чланови јеврејске омладинске организације “Шомер Хацаир” уз помоћ које се пребацују у Палестину и од тада су њихови животи испреплетени.
Дадо одлаже одлазак у Палестину на само годину дана после Хајима 1940. и одмах по пристизању постаје члан кибуца Еин Шемер. Дадов отац остаје у Југославији где је преминуо као пензионисани официр ЈНА.
Постављен за начелника штаба 1952. године
Дадо, као и Хајим, веома брзо након одласка постаје члан “Палмаха”. Хајим одмах по приступању у “Палмах” служи као командант водова у Рамат ХаКовеш и Беит Арава. Води операције као што су дизање у ваздух моста Аленби у операцији „Ноћи мостова“ где је у току једне ноћи истовремено дигнуто у ваздух 11 мостова дуж целе границе. После тога 1947. добија чин команданта 8 Палмаховог механизованог батаљона који је припадао Негевској бригади (југ Израела) са седиштем у бази Цеелим и са којим учествује у првом израелско-арапском рату за независност Израела, пише портал Sowa media.
Године 1948. постаје оперативни официр бригаде у Израелској армији. Командовао је јединицом која је освојила утврђење Ум Катаф у Синају дугачко 3,5 километра током жестоке борбе која је трајала читаву ноћ и која је укључивала серију напада на египатска утврђења. Хајим 1952. бива постављен за начелника штаба Северне команде, а 1954. је командовао и познатом Гивати бригадом.
Године 1955. му је предат задатак да припреми операцију за ослобађање прилаза Суецком каналу који је египатска војска блокирала. У току припремања операције откривено је да недостају многи безбедносни подаци о египатским трупама па је операција “Омер”, која је названа по његовом сину, одложена.
Начелник генералштаба Израелске војске
За време Суецке кризе и операције Синај, 1956. године при Хајимовом повратку из Енглеске, где је завршио курс за командира батаљона, хитно му је дат чин команданта 27 моторизоване оклопне бригаде која је заузевши појас Газе прва избила на Суецки канал. Поред ње је командовао и резервном бригадом у 77 дивизији израелске армије. Одмах након тога постаје и командир свих оклопних јединица 1957. године, а 1958. добија и чин генерала.
После завршених студија економије на Универзитету Колумбија у Њујорку 1967. постаје заменик начелника Генералштаба, а 1968. године и начелник Генералштаба Израелске армије којом командује све до 1972. године. Дуж Суецког канала 1968. године Израел гради линију утврђења која су била отпорна на артиљеријске нападе по идеји комаданта Јужне области и комаданта оклопних бригада на југу, а која је имала за циљ надгледање Суецког канала као стратешки важне тачке ради протока робе. Та линија је и дан данас позната по Хајиму који је одобрио њену изградњу која је коштала око 300 милиона долара и била дуга око 160 километара.
За време свог командовања израелском армијом Хајим учествује у многим биткама и операцијама у исцрпљујућем рату између Израела и Египта који се водио између 1967. до 1970. године, након Шестодневног рата. Хајим 1972. завршава војничку каријеру и прелази у политику као члан Лабуристичке (радничке) партије. У влади служи као министар полиције, министар индустрије и министар за развој у неколико влада, а 1992. је био амбасадор Израела у Русији.
За време Јомкипурског рата октобра 1972. напушта место министра и мобилише се као саветник комаданта Северне области, а касније преузима команду Јужне области са којом успева да спречи продирање египатске војске и креће у контраофанзиву.
Дадо Елазар
С друге стране, Дадо Елазар је цео живот носио униформу и није стигао да се бави политиком. Од тренутка приступања армији па све до Суецке кризе 1956. служио је као комадант и био на челу више елитних јединица. Године 1946. је приступио “Палмаху” и одмах по избијању рата за независност Израела служио је у Хареловој бригади као комадант водова и борио се у тешким борбама за ослобођање пута ка Јерусалиму, а касније и у биткама за ослобађање јерусалимског старог града. За команданта пешадијске школе постављен је 1956. године, а уједно је командовао пешадијском бригадом у резерви.
У операцији Кадеш заповедао је пешадијском бригадом која је била задужена за одржавање реда у појасу Газе. Године 1957. постаје заменик команданта оклопне бригаде под Хајимом којег замењује 1961. године са чином генерал мајора. Током његовог мандата усавршена је доктрина ратовања оклопне механизације и развијене су разне методе за утврђивање и проналажење непријатељских комплекса (утврђења). Крајем 1964 је постављен за команданта Северне команде.
У првом делу свог мандата усредсредио се на борбу за веома важне изворе воде против Сирије и Либана и зауставио покушаје преусмеравања притока Јордана. Врхунац његовог мандата било је освајање Северне Самарије и Голанске висоравни у Шестодневном рату 1967. године. Између 1969. и 1971. био је на челу штаба АГАМ и имао је задатак да планира операције дубоко у непријатељским територијама, пре свега на египатском фронту.
Давид Дадо Елазар је 1. јануара 1972. године постао девети начелник Генералштаба Армије Израела где је остао све до 1974. године када је завршио војну каријеру. Време његовог мандата на челу Генералштаба карактерише борба са терористичким организацијама у Израелу и иностранству. Изведено је неколико операција дубоко на територији Либана али је највећу мрљу у његовој каријери донела Агранат комисија због које је и принуђен да поднесе оставку.
Пред сам почетак Јомкипурског рата и услед погрешних и недовољних информација израелске обавештајне службе која је мислила да неће уследити напад Египта и Сирије на најсветији јеврејски дан покајања, тадашњи министар одбране Израела Моше Дајан није дозволио потпуну мобилизацију људства и поред чињенице да је краљ Јордана Хусеин упозорио Голду Меир на припрему напада од стране Египта и Сирије. Одлука Моше Дајана је била противна захтеву Даде Елазара који је тражио комплетну мобилизацију и превентивни удар који би изненадио непријатеља. Дадо је ипак на своју руку делимично мобилисао људство дан пре самог напада.
Године 1973. мобилише и Хајима и поставља га за команданта Јужне команде која је била пред тоталним колапсом пре његовог преузимања. И поред великих проблема у почетку сукоба успева да пређе у офанзиву и заузима непријатељске територије. После рата, Агрант комисија која је имала задатак да утврди грешке које су довеле до неорганизованости на почетку сукоба доноси погрешан закључак и оптужује Елиезера за неспремност армије док политичари успевају да се извуку. Агрант комисија препоручује његову оставку, пише портал Sowa media.
Причали српски да их не разумеју на фронту
О „тужној и трагичној ситуацији“ после јомкипурског рата 1973. кад су министри, а међу њима нарочито Моше Дајан, успели да државну комисију упуте да истражује једино војнике, Бар Лев је рекао: „Дадо је војнички прихватио своју одговорност јер је био командант, али не да је сва кривица његова, док су политичари поштеђени. Разумео је и те како да су нас Арапи једном изненадили, а у свим војним теоријама изненађење међу принципима рата долази одмах после привржености крајњем циљу, па тек онда следи све друго, као што је рецимо у америчким теоријама концентрација силе или агресивност код Немаца. Знао је да ће нас грешка коштати, али ју је изванредно исправио, а сам после рата није имао довољно времена да се припреми за сопствену одбрану пред Агранатовом комисијом“.
Интересантна је и анегдота да су Хајим и Дадо 1967. на фронту говорили српски преко радио везе надајући се „да Руси у Сирији неће брзо моћи да преведу, а Арапи ионако не разумеју“, што је и сам Хајим Бар Лев потврдио у интервјуу за Радио Београд.
, Јехуде Бен Менахем Левија познатог као „Јехуда из Рагузе“ (1783-1789), Теодора Херцела чији су){kind=link}