Сати и дани су пролазили, а нико није обилазио дете са хематомом на главици. Нико га није обилазио, нико није хтео да га чује, он напросто више није постојао.
Постоје разне бајке. И изузев Десанкине, крваве, све имају срећан крај. Али, до тог краја је по навици потребно проћи кроз муке, страхоте и опасности.
Био је то хладан новембарски дан 1952. године. Позорница дешавања је на 1600 метара надморске висине, на планини Голији.
Суров амбијент, паклене хладноће, горштачки услови живота и несхватљива реалност бруталне, спартанске селекције.
Тада се ту, у подрумској изби скромне сеоске куће родило једно дете, дечак.
На несрећу, новорођенче је испало бабици и пало на лице. Појавио се огроман хематом на маленој глави дечака. Деда Гаврило је видео шта се десило, извршио кратак преглед и одлучио да ту нема помоћи и да се дете „препусти својој судбини“.
Мајка је безименог, уплаканог и немоћног дечака оставила у тој истој изби. Без подоја, без воде, без родитељског загрљаја, са дедом као судијом и пресудитељем, дете је ишчекивало своју судбину.
Прошао је први дан. Па ноћ. Па други дан.
И ноћ после тога. У потпуном мраку, иза затворених врата. Тада је у избу коначно ушла дечакова мајка, да трећег дана по порођају преузме мали леш и сахрани га као грешку природе, судбински промашај.
Но, дочекао ју је њен син, још увек жив.
Мајка није хтела да прекрши дедину вољу, па га је одвела напоље у ледену хладноћу.
Није га подојила, покрила, утоплила, него загазила с њим у оближњу реку. Да се дечак заледи и умре од хладноће.
На њено изненађење, дечак је у сусрету с водом чудесно живнуо.
Видевши ту борбеност бебе у немилосрдној бици за опстајање и постојање, мајка (Вучица) је одлучила да пркоси дединој наредби, врати борбеног „вука“ међу живе и прихвати га у своју породицу.
Tри године тај дечак није рекао ни реч. Ћутљив и усамљен, другачији од свих. Да би наједанпут проговорио када га је један сељак из тог краја упитао да ли је он дечак који „не зна да прича“…
– Ја знам да причам – уследио је бритак одговор малишана.
Тај дечак ће Божјим провиђењем и својом од рођења доказаном упорношћу постати један од најбољих хирурга Европе и света. Тај дечак је велики Радан Џодић, Редовни професор Медицинског факултета, директор београдског института за онкологију и радиологију, носилац домаћих и страних одликовања, човек с преко 10 000 обављених операција (међу њима је и мој брат од ујака, коме је спасио живот у раним тридесетим) и једноцифреним бројем преминулих пацијената (не на операционом столу, но у даљем процесу лечења).
Био је ђак чувеног професора хирургије др Милићевића, био је лекар са мером у прстима и чудесним додиром прецизнијим од рендгена.
Специјализацију је имао у Француској, и то чак пет пута, где је провео неколико година на институту „Гистав Руси“, вероватно најбољем онколошком институту у Европи.
Знања је упијао свуда по свету, постајући подједнако добар лекар и човек и стално се враћајући Голији, тамо где је све почело.
Нажалост, напустио је овај свет 2020. године, па иако видно болестан, обављао је прегледе и операције док год је могао.
О његовој људскости, заслугама, наградама и признањима, било би потребно написати још неколико сличних текстова.
Радана Џодића су очигледно чували анђели да би он узвратио помогавши хиљадама оболелих жена и мушкараца да победе своју смрт, страх и остављеност.
А ко ће им у томе боље помоћи од малог Спартанца из села Плешин, са залеђене Голије. Голије, која је речним таласима васкрсла полумртву бебу у наручју очајне и избезумљене мајке, у балканској недођији. Голије, која је изнедрила једног од значајнијих људи на овим просторима у последњих седам деценија.
Suma sumarum… Имао се рашта родити!
Проф. др Радан Џодић, од оца Радослава и мајке Вучице Кучевић, рођен је 2. новембра 1952. године на Голији, у Плешину. Основну школу и гимназију завршио је у Новом Пазару.
Дипломирао је на Медицинском факултету Универзитета у Београду (МФУБ) 1978. године, а од 16. маја 1979. запослен је на Институту за онкологију и радиологију Србије (ИОРС). А хиругију је, како је умео да каже, почео да тренира још на 3. години студија, уз проф. Милићевића у ИОРС. Специјализацију опште хирургије завршио је 1984. године на МФУБ. Током специјализације 1981. године преко МФ добија стипендију Француске владе за усавршавање у ИГР, где је како је с поносом говорио, учио хирургију штитасте жлезде и главе и врата од најбољег, доајена, Др Жана Лакура, који му је понудио да размисли да остане у Француској. Размислио је, захвалио се и вратио се у Београд у години када су му се родили близанци, Вељко и Ксенија.
Магистрирао је из области ендокрине хирургије 1990, а докторирао 1994. године. У звање доцента на Катедри хирургије МФ изабран је 1995. када се поново враћа из Француске и постаје Начелник хирургије ИОРС. Ванредни професор, одговорни наставник за онколошку хирургију на Катедри хирургије МФУБ и шеф последипломске Катедре онкологије МФУБ постао је 1999. а од 2002. је субспецијалиста онкологије. 2005. је изабран у звање редовног професора МФУБ.
Европска школе онкологије 2017. изабрала га је за професора хирургије рака дојке, меланома и хирургије главе и врата (ESO-CORE faculty member).
Усавршавао се у Француској и Јапану.
Као наставник на МФУБ, никада није пропустио вежбе и предавања. То је сматрао својим позивом, чашћу и задовољством. И то су генерације његових студената цениле и награђивале.
Формирао је и руководио додипломским предметима Принципи онколошке хирургије и Клиничка онкологија. Подржао је увођење специјализације Интернистичка онкологија 2014. године, а 2016. је са Проф. Татјаном Симић формирао предмет Биологија тумора на докторским студијама. Руководио је субспецијалистичком катедром Онкологије и припремао увођење субспецијализације из Онколошке хирургије, по угледу на европски програм. Био је ментор за израду 15 докторских дисертација 10 магистарских теза, и многобројних дипломских и последипломских радова.
Волео је своју породицу. Супругу Радмилу, своје близанце Вељка и Ксенију, своје унуке Мајну, Луку и Василија. Бринуо о њима и за њих. Трудио се да их заштити, мотивише и подржи, и што му је било најбитније да буду лепо васпитани, добри и успешни људи. и у томе је успео. Будите поносни на свог оца.
Опраштамо се од нашег поштованог и драгог Проф. Др Радана Џодића. Нека му је вечна слава и хвала. ( Из In memoriam-а ИОРС)
Хронограф
