Агата Кристи је писала узбудљиве детективске и крими романе али је и њен љубавни живот био занимљив. Како је „Краљица злочина“ пронашла вечиту љубав у срцу пустиње.
Све љубави Агате Кристи (1890-1976)
Агата Кристи (пуно име Дама Агата Мери Клариса Милер Кристи Мелоуен, 18901976) је светски чувена списатељица. Позната је пре свега по својим криминалистичким романима, али је писала и кратке приче, позоришне комаде, путописе, приче за децу и песме. Много тога је написано о њеном делу и успеху, али је интересантна прича о њеном интимном животу остала у другом плану. Једно велико љубавно разочарење и једна велика љубав за сва времена, обележиле су читав њен живот.
Почела је да пише тек на прагу тридесете године живота, али је у 56 година дугој каријери објавила 67 криминалистичких романа (1 као коаутор), 165 кратких крими прича, 9 оригиналних позоришних комада, 5 романа романтичног садржаја (под псеудонимом Мери Вестмакот), књигу мемоарске прозе и путописа Хајде реци како живиш, књигу хришћанских песама и прича за децу Звезда над Витлејемом, две збирке песама и Аутобиографију.
Као књижевница Агата Кристи је оборила многе рекорде. Готово свака њена књига је бестселер. До сада је у свету продато око 4 милијарде примерака њених књига, што их смешта на треће место најпродаванијих, одмах после Библије и дела Виљема Шекспира. Роман Десет малих црнаца (у САД због „политичке коректности“ преведен као Десет малих Индијанаца, а познат и под насловом Не оста ни један) је најпродаванији крими роман у историји. Од 1939. до данас продат је у више од 100 милиона примерака. Према неким изворима Агатина дела преведена су до сада на преко 100 светских језика. Драма Мишоловка, премијерно изведена 1952. године, и после 60 година налази се на репертоару Амбасадор театра у Лондону. После више од 25.000 извођења то је најдуговечнија представа у историји озоришта.
Млада дама из Торкија
Агата Кристи се родила 15. септембра 1890. године у Торкију, у Девонширу, у Енглеској. Њен отац Фредерик Милер био је пореклом Американац. Дошао је у Швајцарску да се школује, а потом наставио да живи у Енглеској. Агатина мајка Клара била је Енглескиња рођена у Белфасту, у Северној Ирској, где је њен отац био на служби, као капетан Британске армије. Агата Кристи је имала старију сестру Маргарет (1879‐1950) и старијег брата Луиса (1880‐1929). Били су породица која је припадала вишој средњој класи. Отац их је издржавао успешним берзанским шпекулацијама. Према сопственим речима, Агата је имала срећно детињство. За разлику од старије сестре, која је имала формално (институционално) образовање, Агату су подучавли мајка и приватни професори. Поред класичних предмета учила је и певање и свирање клавира. Познаваоци кажу да којим случајем није наследила мајчину стидљивост, Агата Кристи би се можда и професионално посветила музици. На несрећу, после неколико срчаних удара 1901. Агатин отац умире у својој 55 години. Агата Кристи је тада имала свега 11 година. Интересантно је да је и Агатина мајка Клара рано остала без оца који је погинуо у несрећи на јахању када је имала само 9 година.
„Школа шарма“
После Фредерикове смрти породица Милер се нашла у незавидној финансијској ситуацији. Агатина сестра се удала и напустила дом, а брат се прикључио војсци и отишао у Бурски рат. Агата Кристи се све више емотивно везивала за мајку. Покушај да заврши неку школу је пропао јер она никако није могла да се прилагоди строгој дисциплини у локалној приватној школи у родном Торкију, у коју ју је мајка уписала 1902. Ипак, 1905. она одлази на школовање у Француску где је похађала неколико приватних течајева и школа, да би 1910. године добила диплому о завршеној Женској школи или Школи за младе даме. У таквим школама, које Енглези зову Финисхинг сцхоол или Цхарм сцхоол, стицало се знање пре свега из области опште културе, уметности и тзв. „социјалних вештина“, знање неопходно за друштвени живот будућим супругама.
Мистика Оријента
По повратку у Девоншир млада Агата затиче своју мајку болесну. По препоруци лекара да промени климу и отпутује у топлије крајеве Клара у пратњи Агате одлази на дужи одмор у Каиро. То ће бити прво Агатино путовање на Исток. Мистика Оријента очараће младу Агату и она ће му се враћати до краја живота. Боравак у Каиру, посете пирамидама у Гизи, мистика пустиње и друштвени живот Енглеза у Египту, који је тада заправо био део Британске империје, оставили су дубок траг на Агату. Инспирисали су је да почне да пише. По повратку у Енглеску Агата Кристи је била активна у друштвеном животу Девоншира. Учествовала је у креацији једне позоришне представе и написала је неколико прича са тематиком „лудила и снова“ инспирисаних њеним интересовањем за езотерију и паранормалне појаве. Породица Милер припадала је номинално Англиканској цркви, али је она одувек била наклоњена „мистичном“. Неки аутори су чак тврдили да је Агатина мајка била медијум, да је видовита и да поседује паранормалне моћи.
Своје приче Агата Кристи је послала многим издавачима, али су је сви одбили. Под утисцима са путовања по Египту написала је свој први роман Снег над пустињом. Породични пријатељ помогао јој је да пронађе доброг агента, али су издавачи одбили и ово њено дело. Међутим, охрабрили су је да напише нови роман.
Супруга пилота
Као свака просечна девојка из енглеске средње класе тог доба и Агата је време проводила на забавама надајући се да ће ускоро упознати свог будућег мужа. На једној игранци 1912. упознала је младог и наочитог пилота Арчибалда Кристија. Није прошло много, а упорни удварач је запросио Агату и она је пристала. Верили су се, али су свадбу стално одлагале његове обавезе у војсци, а потом и збијање Првог светског рата. Арчибалд је са својом јединицом отишао у Француску, али је прво одсуство искористио да се он и Агата венчају. Венчање је обављено на Бадњи дан, на брзину, без меденог месеца. Арчибалд се после пар дана вратио у Француску, а Агата се прикључила добровољним болничаркама у родном Торкију. Рат је пролазио у обостраној чежњи и страху, али и нади да ће се брзо окончати, а млади пар поново наћи заједно. Паралелно са радом у болници, Агата је испочетка писала свој први роман, овога пута криминалистичког жанра. Као медицинска сестра имала је прилику да се упозна са деловањем разних отрова, па је то знање на даље обилато користила у својим романима.
За време рата у Торкију је упознала и многе избеглице из Белгије чији су јој карактери и нарави послужили да већ у свом првом роману креира лик Херкула Поароа. За тај роман, под насловом Мистерија у Стајлзу, годинама није могла да пронађе издавача. Арчибалд је у току рата редовно обилазио супругу, приликом сваког одсуства. Крајем рата он је, у чину ваздухопловног пуковника премештен на службу у Лондон, у Министарство ваздухопловства. Убрзо се у Лондон преселила и Агата Кристи. Млади пар је коначно био заједно.
Идила и преваре
Када се рат окончао, пуковник Арчибалд Кристи је на изненађење свих напустио РАФ и почео да ради у финансијском сектору у Лондонском Ситију. Плата му је у почетку била релативно мала, али ипак довољна да својој супрузи приушти кућну помоћницу. Брачном пару Кристи се 1919. године родила ћерка Розалинда. Наредне године роман Мистерија у Стајлзу је коначно угледао светлост дана. Агатин хонорар износио је свега 25 фунти, али је без сумње пред њом била блистава каријера. Муж ју је охрабривао да и даље пише, а хонорари од следећих 6 романа насталих у наредних 6 година ипак су помало доприносили повећању њиховог кућног буџета. Све је изгледало идилично, а Кристијеви су личили на све друге срећне младе лондонске послератне парове. Пуковник је проводио време у својој канцеларији у Лондону, Агата је свакодневно писала, а о њиховој кћери бринула је омиљена дадиља. Слободно време проводили су дружећи се са пријатељима и на локалним забавама. Одједном, пуковник Кристи је почео да своје слободно време проводи одвојено од Агате, у друштву других жена. Док су Кристијеве ванбрачне авантуре биле дискретне, Агата Кристи их је некако толерисала и надала се да ће једнога дана престати.
Међутим, Арчибалд је из авантуре у авантуру био све мање дискретан. Агата је очекивала мужа да се врати са путовања тог 3. децембра 1926, дан пре ћеркиног рођендана. После прославе требало је да отпутују на одмор. Уместо прославе и одмора пуковник Кристи јој је саопштио да је заљубљен у своју секретарицу Ненси Нили и да жели развод. После жестоке свађе Арчибалд је напустио кућу и викенд провео са својом љубавницом негде у унутрашњости. Мужевљево понашање само је погоршало Агатино тешко психичко стање изазвано мајчином смрћу неколико месеци раније.
Дама која нестаје
Истог дана и Агата Кристи је напустила кућу остављајући својој секретарици кратко писмо у коме је обавештава да одлази у Јоркшир. Наредних 11 дана нико није знао где се она налази. У потеру за њом се дала читава Британска полиција. Јавност је била забринута, поготово Агатини обожаваоци, који су били склони да тврде да ју је супруг убио. Једно од виђења овог догађаја пружа нам и филм Агата, Мајкла Аптеда, из 1979. године, са Ванесом Редгрејв, Дастином Хофманом и Тимоти Далтоном у главним улогама. Читав догађај је, преко сведочења савременика описао и Џаред Кејд у својој књизи Агата Кристи и једанаестодневни нестанак.
Агату Кристи су пронашли 14. децембра у хотелу Олд Свон ‐ хидротерапијском лечилишту у Херогејту. Била је пријављена под именом Тереза Нили (под презименом мужевљеве љубавнице) из Кејптауна. Никада касније није причала о овом догађају. Доктори су потврдили да је патила од нервног слома и тзв. асоцијативне фуге ‐ менталног поремећаја праћеног амнезијом и жељом за напуштањем дома и лутањем. Неки аутори тврде да је Агата имала намеру да у Олд Свону изврши добро осмишљено самоубиство, налик мистериозним убиствима из својих романа. Касније се ретко присећала тих дана, али је једном приликом записала да се у време свог тајанственог нестанка „осећала као лисица коју су ловачки пси сустигли у њеној сопственој рупи“. Две године касније Кристијеви су се коначно развели.
Путовања на Исток
После развода Агата Кристи је покушавала да се „врати у живот“. Уживала је у чарима „поново стечене слободе“ и „женске независности“, која јој је повремено доносила и неприлике. На једном од путовања, једва је успела да се одбрани од насртљивог Италијана који јој је у сред ноћи упао у бродску кабину. Повод је био само један љубазан осмех који му је упутила у току вечере. Често је путовала, углавном на Исток. На једном од путовања упознала је брачни пар Вули ‐ сер Чарлса Леонарда Вулија (1880‐1960), чувеног енглеског археолога и његову супругу Кетрин Елизабет Килинг (1888‐1945), велику обожаватељку Агатиних романа. Са њима је 1930. године кренула на археолошка ископавања у Ур, древни град у јужној Месопотамији. Сер Чарлс је планирао да Агати тамо друштво прави његов талентовани асистент Сер Макс Едгар Лисјен Мелоуен. Она се у почетку прибојавала какав ће утисак о њој стећи Макс. Знала је да археолози не воле присуство туриста на ископинама. Макс је био 14 година млађи од Агате, па се, иако јој је тада било 40 година, плашила да ће је Макс третирати као неку „старију госпођу“. Сам Макс је спадао у помало „намргођене“ људе, строге и круте научнике‐професионалце, који су мислили само на посао и које даме нису нимало занимале.
Љубав у срцу пустиње
Међутим, већ при првом сусрету, између Макса и Агате родила се љубав. Она је била одушевљена радом на ископинама. По читав дан је скупљала остатке грнчарије педантно их ређајући на свој распрострти мантил, успут и склапајући поједине делове ове археолошке „слагалице“. Касније јој је и одушевљени Макс распростро и свој огртач, на коме је Агата наставила да ређа своја „најновија открића“. У току овог посла, руке би им се, с времена на време, случајно „среле“, али су још увек бојажљиво „бежале“ једне од других. Пред овај пут обоје су мали предрасуда у вези времена које ће морати да проведу заједно, а по сопственом признању, већ прво вече заспали су мислећи једно на друго. Макс Мелоуен се показао и идућих недеља као изузетно пријатан сапутник и у неку руку „домаћин“. Непрестано је забављао Агату интересантним причама о историји и археологији Оријента. Учио ју је и да уместо воде, за ручак и вечеру пије црно вино. Убедио ју је и да после оброка запали цигарету. Пошто је Агата Кристи била изузетно заинтересована за археологију, Макс, који је до тада читао само стручну литературу, убрзо је обећао да ће прочитати барем неку од њених књига. Заузврат она му је обећала да ће једнога дана написати неки роман који се дешава у Месопотамији и који је везан за археологију. Међу незаборавним успоменама на недеље проведене у Уру, остало им је и заједничко купање на оближњем језерцету: Макс у шортсу и поткошуљи и Агата у свиленим панталонама и кошуљи, расхлађивали су се пливајућу по језеру уз приче о древним државама на тлу Месопотамије.
Према признању самог Макса Мелоуена, једна сцена из пустиње нарочито је утицала да заволи Агату и да од тада у њој види своју будућу супругу. Једном приликом Макс и њихов возач безуспешно су покушавали да откопају точкове аутомобила које је затрпала пешчана олуја. На крају, спасла их је патрола Пустињског Корпуса на камилама. Док су чекали своје спасиоце Агата Кристи је безбрижно спавала склупчана у маленој сенци коју је правио аутомобил. У том тренутку Максу је кроз главу пролетела мисао да би „жена која може тако безбрижно да спава у усијаној пустињи, била идеална супруга једног археолога“. Заиста, она се никада није жалила на жегу, песак, лошу храну, лош смештај, недостатак воде или основних хигијенских услова који су пратили оваква путовања по Истоку. Агата Кристи је касније правила шале у вези с браком са археологом. Говорила је да је „археолог идеалан супруг за једну жену, јер, што је она старија, он је за њу више заинтересован“.
Путовање Вулијевих, Агате и Макса наставило се у Грчкој. Требало је да посете Светилиште у Делфима, чему се Макс нарочито радовао. Међутим, за време њиховог боравка у Атини, стигао је телеграм који је јавио да је Агатина ћерка тешко болесна од упале плућа. Она је морала да прекине пут и врати се у Енглеску. Већ заљубљени Макс је одлучио да јој прави друштво.
Романса у Оријент експресу
Пре него што су се у Атини укрцали у Оријент експрес, Агата је уганула чланак, па се Максова пратња већ на самом почетку пута показала више него неопходна. На једној од станица воз им је побегао, па су морали да га сустигну колима. Међутим, од свих ових авантура, Агата је више памтила Максов дрхтави глас који је једне вечери, мислећи да она спава, успео да савлада стид и изговори реченицу: „Имате дивно лице“.
Сада, у железничком вагону, Макс је имао много више времена да посматра њено лице, преплануло од месопотамијског и хеленског сунца. У току путовања Оријент експресом и Агата је почела да схвата да ће убудуће тешко моћи да живи без Максовог дечачког осмеха и његових археолошких прича. Он је истовремено био све више убеђен да живот треба да проведе са својом „пустињском Принцезом“.
Просидба у Торкију
Скупивши храброст, стидљиви Макс је по њиховом доласку у Торки, коначно запросио Агату. Она му је предочавала све чињенице које не иду у прилог њиховом браку, пре свега разлику у годинама и предлагала му да нађе неку девојку његових година или млађу… На одласку Макс је изразио своје уверење да ће Агата добро размислити и одлучити да постане његова супруга. Агата је сате и сате проводила шетајући баштом и тражећи прави одговор. Да се одлучи на брак са Максом помогла јој је ћерка Розалинда, једина особа коју је питала за савет. Она је мислила да је Макс најидеалнија личност за маминог новог мужа и њеног очуха: зна да игра тенис и једини је странац кога је њен пас Пит прихватио. На брак су је потом наговарали и њена сестра Маргарета (Меџ) и њен лични секретар Карло Фишер, док се њеном браку са Максом у то време противио њен зет, Маргаретин муж, Џејмс Ватс.
У септембру те 1930. године Агата и Макс су се венчали у цркви Светог Колумба у Единбургу. Венчању су присуствовали само њена кћер Розалинда, секретар Карл, Карлова сестра Мери и фокстеријер Пит. Брачни пар је медени месец провео на пропутовању Италијом, Далмацијом и Грчком. Агата је слагала своје године када је за потребе путовања на медени месец давала податке за свој нови пасош. Брачни пар Кристи‐Мелоуен остао је заједно наредних 46 година, све до Агатине смрти 1976. године.
Идила у Гринвеј хаусу
Скоро пола века Агата и Макс су провели у идеалном браку препуном љубави и разумевања. Нажалост, деце у браку, нису имали. Каријере су им биле у успону. Срећни брачни пар своје време је проводио на имању Гринвеј, које су купили 1938. године, на путовањима по Блиском истоку, Северној Африци, Италији, Југославији, Грчкој… Макс је најмање шест месеци сваке године вредно радио на археолошким ископавањима. Агата му је помагала у послу на ископинама. Када га је једном приликом упитала да ли би и она могла да постане археолог, одговорио јој је да тај посао није ништа тежи од писања романа. „Шта ће ти то“, наставио је Макс, „ти си сада и овако Енглескиња која зна највише о преисторијској грнчарији“.
Упоредо са праћењем и помагањем Максу, Агата Кристи је вредно писала и своје романе. Многи од њих инспирисани су управо атмосфером са ових путовања: Убиство у Оријент експресу (1934), Убиство у Месопотамији (1936), Смрт на Нилу (1937), Састанак са смрћу (1938), Зло под сунцем (1941), Операција Багдад (1951)…
Као што је и обећао, Макс је у међувремену прочитао све Агатине романе, а романом Убиство у Месопотамији Агата је испунила своје обећање.
Једини растанак
За 46 година, брачни пар Кристи‐Мелоуен био је растављен на дуже време само једном. Било је то за време Другог светског рата, када је Макс, као пилот и припадник Добровољачке резерве Краљевског ратног ваздухопловства, служио у Северној Африци. Агата је за то време живела у Лондону и радила у апотеци Универзитетске болнице. Писала је и поново прикупљала фармацеутска знања неопходна за своје крими приче. У времену испуњено страдањима и смрћу, често се питала да ли би уопште могла да живи без Макса, ако би му се нешто догодило?
Макс јој је редовно писао и тако покушавао да је смири. Две недеље пре повратка кући јавио јој је да ће ускоро доћи. Једне вечери, враћајући се са посла кући, надала се да ће кроз завесе угледати трачак светлости, гасну лампу или пламен камина, што би био знак да се Макс у међувремену вратио са фронта. Међутим и овога пута дочекала ју је мрачна и хладна кућа. Почела је да пржи бакалар за вечеру, када се на кућном трему појавила сенка неког пуначког мушкарца у униформи, који ни мало није личио на увек витког Макса. Ипак, препознала је његов сигурни ход. Стрчала је низ степенице и бацила се у загрљај Максу, потпуно мокром од лондонске кише. Радост и пољупце, који су могли да трају читаву вечност, прекинуо је мирис бакалара који је већ увелико горео на тигању. Касније су се обоје радо сећали тог сусрета и у шали причали како „никада у животу нису појели укуснију рибу“.
После рата
Када год су боравили на имању Гринвеј, Агата Кристи се веома активно укључивала у друштвени и културни живот локалне заједнице. Данас је ово имање из 15. века претворено у музеј којим руководи Британски Национални фонд за места од историјског значаја и места природних лепота. Ово здање било је инспирација за три Агатина романа: Пет малих прасића (1942), Нулта тачка (1944) и Вашар злочина (1956). После смрти Агатине ћерке Розалинде, 2004. године, на имању у Гринвеју пронађено је 73 свеске са рукописима и белешкама Агате Кристи. Оне су касније објављене у књизи Тајне бележнице Агате Кристи, и данас представљају непроценљив извор за пручавање и разумевање њеног књижевног опуса.
Агата Кристи и њен супруг доживели су врхунац својих професионалних каријера крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века. Она је постала најпознатија списатељица крими романа у свету и 1971. године одликована је Орденом Британског Краљевства и титулом Даме. Макс Мелоуен је постао археолог светског реномеа. Одликован је Орденом Команданта Британске Империје 1960, а 1968. године произведен је у витешки ред. Њих двоје су спадали у ретке британске брачне парове који су титулу Сер, односно Дама добили одвојено, свако за своје заслуге. Међутим, Агата Кристи је од 1971. године почела да побољева.
Давно је престала да прати Макса на археолошким ископавањима јер више није могла да поднесе реуматске тегобе, нарочито у време кишних сезона. Када јој се 1975. године здравствено стање знатно погоршало, тестаментом је сва своја ауторска права преписала унуку Метјуу Причарду, коме она и данас, поготово она од позоришног комада Мишоловка, доносе огромне приходе. Према тврдњама неких канадских научника, који су анализирали Агатине рукописе и радове из последњих година живота, могуће је да је она годину‐две пред смрт оболела и од старачке деменције или можда Алцхајмерове болести. Жена која је у својим романима „насилном смрћу усмртила“ толике ликове, умрла је природном смрћу, 12. јануара 1976. године, у осамдесетпетој години живота, на свом имању Винтербрук хаус, у Волингфорду у Оксфордширу. Ову кућу, коју је она звала „Максова кућа“, она и Макс су купили као свој „дом за под старе дане“. Сахрањена је на оближњем гробљу цркве Свете Марије у парохији Чолзи.
Епилог
Годину дана после Агатине смрти Макс се оженио Барбаром Хејстингс Паркер, својом четири године млађом колегиницом. Барбара је радила као епиграфиста, стручњак за писане споменике на тврдом материјалу, приликом археолошких ископавања у асирском граду Нимруду, на северу данашњег Ирака. Тамо су археолози Британске археолошке школе у Ираку, предвођени Максом Мелоуеном вршили ископавања 1949. године. Макс је у то време био директор, а Барбара секретар Британске археолошке школе (основане 1932. године).
У то време, нарочито међу археолозима, колале су приче о тајној љубавној вези Макса и Барбаре. Приче су допирале и до Агате Кристи и после више од двадесет година поново су јој уносиле зебњу у душу. Међутим, читава ова „афера“ завршила се само на недоказаним гласинама, које нису успеле да поремете идилу брачног пара Кристи‐Мелоуен. Макс је преминуо годину дана после женидбе, у својој 74. години живота, у Винтербрук хаусу и сахрањен је поред Агате Кристи. Барбара је наставила да живи у „Максовој кући“ и умрла је 1993, у осамдесетпетој години живота.
Никола Гиљен / Башта Балкана
