Један од највећих српских подвижника, мислилаца, теолога и духовника 20. века био је ава Јустин Поповић, кога је Српска православна црква 2010. године уписала у диптихе светих.
„Отац Јустин је преживео сву голготу и патњу свога народа у Првом светском рату, а потом и сву неправду коју је трпео народ који је остао веран Цркви после Другог светског рата. Он је сву ту патњу свога народа лично доживео, осетио и преплакао. Имао је тај дар суза, а током беседа из његових очију текли су потоци суза које су натапале његову одежду” – подсећа нас Душан Ђаковић, свештеник у манастиру Ћелије и докторанд на Теолошком факултету у Атини, који припрема докторат о животу и делу Аве Јустина.
Сузе су најчистија веза између човека и Бога, јер се њима испире људска душа. Своје молитве и беседе Ава Јустин често је заливао сузама бола и сузама опомене, молећи се чак и за своје непријатеље, који су му радили о глави.
На празник Благовести ове године навршило се 130 година од његовог рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса његових моштију.
У Благоја Поповића, како је било његово световно име, духовно семе је усађивано кроз седам генерација. Толико је свештеника дала породица Поповић из Врања, седам колена пре Благоја. Тај и такав пут ка Богу изабрао је и Благоје који је на почетку Првог светског рата завршио Богословију у Београду.
Мобилисан је 1914. и као болничар, са српском војском и српским народом прошао је сву албанску голготу. Благоје је 1. јануара 1916. примио монашки постриг у цркви Светог Александра Невског у Скадру и добио монашко име Јустин.
Те исте године одлази на Богословске студије у Петроград где стиже у освит Октобарске револуције. У Русији открива Достојевског, који ће у великој мери обликовати његове ставове о животу и вери. Због распламсавања бољшевичке револуције, 1917. године прелази на школовање на Оксфорд где га дочекује јерономах Николај Велимировић, који ће касније постати његов духовни отац.
На Оксфорду Јустин припрема докторат под називом „Философија и религија Достојевског”. Професори са Оксфорда траже од Јустина да из доктората избаци део у коме критикује западни хуманизам, Римокатоличку цркву и протестантизам, што он, као човек чврстог става и карактера, одбија, а енглески професори одбијају његов докторат. После тога, Јустин се враћа у Србију где постаје наставник у Богословији у Сремским Карловцима. Као даровитог наставника и теолога који је упознао философску и богословску мисао истока и запада, Свети архијерејски синод СПЦ шаље Јустина на Теолошки факултет у Атини где 1926. године брани докторску дисертацију под називом Тајна личности по Светом Макарију Египатском.
Јустин Поповић је 1934. године изабран за професора Богословског факултета у Београду, одакле је 1945. године прогнан. Тада остаје без икаквих прихода и свих грађанских права. Комунисти су га ставили на списак за стрељање. Његов пријатељ, писац Стеван Јаковљевић, који је био први послератни ректор Београдског универзитета, избрисао га је са тог списка.
Комунисти га 1946. хапсе у манастиру Суково код Пирота, а из затвора га избавља патријарх српски Гаврило Дожић, који се те године вратио из концентрационог логора Дахау. Јустин после тога иде од једног до другог манастира по Србији, али ниједно братство не сме да га прими у своје редове. Један случајан сусрет са Саром, игуманијом манастира Ћелије, промениће му живот. Игуманија Сара га позива у манастир Ћелије где ће провести наредне 32 године, све до смрти.
Док је боравио у том манастиру био је даноноћно под присмотром Удбе, која је контролисала ко улази и ко излази из манастира Ћелије. А у овај манастир педесетих и шездесетих година прошлог века, тражећи духовно надахнуће, долазили су многи код Јустина, почев од Владете Јеротића и Матије Бећковића, до многих монаха, свештеника и теолога из Европе.
Отац Јустин је био духовни учитељ монасима који ће касније, као владике уздићи СПЦ. Његови духовни ученици били су: Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Артемије Радосављевић, али и садашњи митрополит берлински и немачки Руске заграничне цркве господин Марко, Немац по рођењу.
За време свог заточеништва у манастиру Ћелије, отац Јустин је превео и исписао 12 томова „Житија светих”, од којих свако има по 800 страна и оставио иза себе многобројна теолошка дела, почев од Догматике преко Светосавља као философије живота, до књиге о Достојевском и словенству.
Бранко Станковић, Квадратура круга, РТС
Лектура/коректура/редактура: Хронограф
