Пал Телеки је био мађарски премијер који је сарађивао са нацистичком Немачком у раним фазама Другог светског рата. Може се рећи да је био трагична фигура тог периода, па је свој живот окончао самоубиством пошто је Немачка напала тадашњу Југославију.
Пал Телеки је био члан мађарског парламента од 1905. године, а као истакнути географ био је делегат на Париској мировној конференцији 1919. године. Убрзо после тога изашао је из политике и предавао је географију на Универзитету у Будимпешти, да би се 1938. године вратио у политику као министар образовања, а већ наредне године је постао премијер.
Настојао је да забрани рад фашистичким партијама, али није ништа учинио да оконча постојеће анти-семитске законе. Телеки се залагао за ревизију Тријанонског споразума из 1920. године.
С једне стране надао се да ће Мађарска имати користи од Немачке у враћању изгубљене територије, али је убрзо схватио да Мађарској прети превелика опасност због зависности од немачког лидера Адолфа Хитлера. Подржао је Хитлерово разбијање Чехословачке и Румуније и присилно уступање северне Трансилваније, одакле је и сам. Није хтео да омогући приступ мађарском железничком систему у нападу на Пољску 1939. године и то уз образложење да у тој земљи живи мирољубив народ.
Тако је преко 100.000 пољских војника и цивила до 1940. побегло из Пољске и прешло границе Мађарске. Мађарска влада је тада дозволила рад Црвеном крсту Пољек и римокатоличкој цркви. Међутим, како је Немачка окупирала Чехословачку, Аустрију и Пољску, тампон зона Мађарске је нестала. Немачке власти су од Будимпеште захтевале да подржи рат и да испоручи оружје. Галеазо Ћано, Мусолинијев зет и италијански министар је у свом дневнику забележио да током посете Риму 1940. Телеки је избегавао да отворено стане на једну страну, али није скривао своје симпатије према Западу и да се плашио победе Немачке као куге. Ћано је описао и да је Телеки касније изјавио да се нада некој врсти пораза Немачке који би јој за дуже време отупео зубе и канџе.
Када је Немачка напала Југославију 1941. године, Телеки је био под великим притиском. С једне стране Немачка је захтевала помоћ Мађарске у нападу на Југославију, потурајући лажи о дешавањима у Југославији, док је с друге стране Британија претила објавом рата ако немачке снаге пређу преко мађарске границе. Телекију је понестало алтернатива. После састанка кабинета је отишао кући, чекао телефонски позив којим се потврђује да су немачке снаге ушле у Мађарску, потом је ставио пиштољ у уста и пуцао. Своје опроштајно писмо наменио је Хортију.
„Ваше височанство, погазили смо своју реч и то из кукавичлука, нисмо испоштовали Споразум трајног мира са Југославијом. Нација то осећа, а ми смо одбацили своју част. Сада смо савезници ниткова јер ни једна реч о наводним злочинима није тачна. Ни против Мађара, чак ни против Немаца. Постаћемо лопови! Крашћемо људска тела и душе! Нација смећа. Нисам те спречио у томе. Ја сам крив“, стоји у опроштајном писму.
И. Ф, Блиц
