Југославија је шездесетих била једина комунистичка земља из које се могло са пасошом на рад у иностранство. Милош Милошевић је то искористио и стигао у Париз у време када је Ален Делон са филмом „Роко и његова браћа“ 1960. године постао славан. Делон му је дао посао дублера.
У то доба Париз насељавају и други београдски момци Миша Словенац, Урош Милићевић, Бора Месаровић, Кинг Конг, Протува, Вук, Лагардер, Пећина, Џони Гитара, Миле Робија, Роки, Гамба и Неша Котур.
Настанили су се код Алена Делона у Паризу, један по један, као прави мушки пријатељи. Лудовали су по баровима „Теразије“, „Мажестик“ и „Руски цар“. Песничили се и убијали бога у свакоме ко се мувао око Алена Делона и његових жена. Безброј пута су хапшени и затварани због туча, крађа, варања на коцки и неуредних исправа.
– Делон је био прави мангуп из комшилука. Шест пута је избациван из школе, радио је као конобар, трговац, па чак и портир. Онда му се посрећило, обогатио се филмом „Роко и његова браћа“ и отворио сопствену филмску компанију „Адел студио“. Делон је без икакве школе и едукације сјајно глумио не баш моралне људе. Мишко Милошевић је био задовољан што је лепо живео од улога које му је Делон намештао и кад би испребијао свакога ко би ружно погледао Натали Делон, Алена или њега лично – сећа се париски момак Ненад Милошевић, који је градио боксерску каријеру.
Миломир Марић у филму „Лепи и мртви“ први открива да је Мишко Милошевић направио две кардиналне грешке и покушао да понизи Алена Делона.
– Обојица су открили чари младе Францускиње рођене у Мароку, која је своје име Францис Канова променила у Натали Делон. Била је Милошевићева љубавница, али потом жена Алена Делона. Иза његових леђа Милошевић је причао по Паризу да је њихов син Антоан његово дете. Чак је и Делону говорио: „Поздрави ми малог Мишка!“ Хвалио се да је бољи глумац од Делона и да ће, кад је овај пропао у Холивуду, он бити америчка филмска звезда. На тај начин је желео да понизи свог пријатеља Алена Делона – објашњава Марић.
Милошевић, који је постао леп и пожељан жиголо, важио за некрунисаног цара међу Југовићима. Пред њима је делио шамаре глумици Роми Шнајдер, играо је тенис са Франуловићем, показивао скупа одела и ципеле од 3.000 марака. Једног дана 1965. Милошевић је отперјао у Америку с богатом новинарком Ситнијом и сјајним „бентлијем“.
– Пријатељски се опростио од Алена Делона и отишао у Холивуд да прави каријеру. Уписао је школу глуме код Микија Рунија, настанио се код њега и снимио два филма „Руси долазе“ и „Инкубус“, у коме игра демона. Имао је уметничко име Милош Милош, али су га Американци прозвали нови Џејмс Дин. Требало је наредне године да сними филмски спектакл „Пад римског царства“, да пријатељу Делону покаже да је постао успешан у Холивуду. Није стигао то да оствари, јер је убијен на мистериозан начин. Имао је само 24 године, а био је леп и мртав – каже Миломир Марић.
Нико ни данас не зна како се Мишко Милошевић почетком 1966. године нашао закључан у купатилу холивудске виле Микија Рунија, заједно с његовом женом Барбаром. Био је плав од батина. Као сведочанство Мишкове зле слутње остала је једна његова чарапа са поруком: „Чекам да ме убију…“
По Београду се причало да га је убио Ален Делон, јер је био бесан на њега. Чаршијом су се пронеле гласине да је славни глумац послао Мишкову главу пакетом у Београд. Истина је, међутим, била сасвим другачија.
– Кад је Милош Милошевић убијен, његов пријатељ Ален Делон га је балсамовао, пребацио америчким авионом из Холивуда у Београд да буде сахрањен на Новом гробљу. Делон је годинама чувао Милошево крваво одело да би га поклонио његовој сестри Зорици Милошевић. Она је одело скривала да га мајка Јулијана Милошевић не види и не пресвисне. Пронашао сам фотографије са сахране балсамованог Милоша Милошевића у Београду, које се први пут објављују – показао нам је Миломир Марић фотосе, на којима су Мишкови родитељи, сестра и родбина.
Упражњено место у Делоновој породици после Мишка Милошевића заузима његов пријатељ Стеван Марковић, који ће уздрмати темеље Пете републике. Био је то завет покојног Милошевића, јер када се 1964. растајао од Алена Делона, оставио му је име свог пријатеља који ће да га наследи. Био је то Стеван Марковић, звани Стевица.
– Као и многи београдски момци и Стевица је имао свој сан да на Западу заради 50.000 марака и у Београду отвори први сервис за прање аутомобила. Мимо његовог плана, у Париз је први пут отишао 1958. године да помогне сестри Љиљани. Она се заљубила у неког нашег момка, емигрирала у Француску 1957. али се нашла у невољи. Момак је хтео да је претвори у проститутку, а Стевица га је претукао и отерао. У наступу нервног растројства Љиљана Марковић је скочила под воз у метроу и остала без обе ноге. Стевица је после бринуо о њој – препричава нам Миломир Марић ову породичну драму.
Стевица Марковић је неколико месеци касније емигрирао са пријатељима преко Италије у Белгију, али су их на том путу карабињери ухватили. У то време су из Југославије извожена дрва у Италију, а званични Рим је заузврат враћао југословенске бегунце. Да не би постао Титов затвореник Стевица је са руке скинуо позлаћени сат, из џепа извадио тридесетак долара и дао их карабињерима. Пут је био слободан, а у Марковићевом џепу је остала само Мишкова цедуља са именом Алена Делона и његовом адресом у Паризу.
Мали из Књажевца
Мишко Мерцедес је рођен у Књажевцу у породици Божидара и Јулијане Милошевић. Његов деда Милош био је чувени банкар и власник винарије „Џервин“. Одрастао је са сестром Зорицом у граду на Тимоку. Убијен је 1966, а његова мајка је умрла у јануару 2012. у старачком дому у Младеновцу.
Љиљана Вујин Миљевић: Мишко из мог детињства, а не „Лепи Миша“ или холивудска звезда
Извор: Новости
