Андреј Ћирић: Русија на раскршћу, овако се не води рат

0

Заузимање Изјума и Балаклеје је несумњиво највећа и практично једина ратна победа Кијева још од заузимања Славјанска у априлу 2014. године. Како је до тога дошло?

рат у украјини
Украјински војници на врху зграде градске администрације у Купјанску, 10. септембра 2022.

Питате ме већ данима шта се дешава у Харковској области. Искрено, немам неке тајновите изворе, знам исто колико и свако други ко пажљиво прати развој и не волим да доносим закључке преко колена. Ситуација је и даље динамична, но сада се већ може извршити прва рука закључивања. Прво да кажем да сам за неке ствари био у праву, а за друге у криву.

Погрешио сам када сам очекивао да нема шансе да се Украјинци пробију чак до Купјанска, а камоли да га заузму (бар његов западни део). Истини за вољу нико, укључујући и њих саме, није очекивао овакав успех. Такође сам погрешно очекивао да ће руски противнапад резултирати великом битком у сусрету негде између Купјанска и Шевченкова. Али ме инстинкт није преварио када сам закључио да све ово није нека премудра варка да се Украјинци увуку у заседу на отвореном и да им се ту уништи цвет војске, како су многи тврдили првих дана.

Одмах ћу да се осврнем на оно што знам да ћете приметити:

1) Не мислим да се ради о некој политичкој предаји јер ово није Клаузевиц на Балкану, овде су улози далеко већи и Москва свакако нема шта да добије, нити јој неко нешто нуди.

2) Не мислим да је „контраофанзива“ на Херсону била варка, иако то делује као заводљива идеја – датуми за тако нешто се не поклапају и Оружане снаге Украјине (ВСУ) су заиста имале добре намере са знатним ешалонираним потенцијалом, али је наишла на тврдо. Мислим да се пре ради о стратегији пробних напада на више праваца, па где упали, тамо се шаљу појачања. То су исто, само на оперативном нивоу, пробали и на Херсону.

Ово је не само несумњиво највећа победа ВСУ још од заузимања Славјанска у априлу 2014. но безмало једина победа од заузимања Славјанска у априлу 2014. Оно што целу ствар чини готово бизарном је што се уопште не ради о бици са исходом победе или пораза у класичном смислу речи, но о готово неометаном уласку у небрањен простор. Најнеобичнија операција у историји конвенционалног ратовања која ми долази тренутно на памет, но о том потом, прво кратка рекапитулација.

Шта се десило?

Дакле, 6. септембра, јединице ВСУ су напале предстраже гарнизона у Балаклеји са западне стране реке Северски Донец и после кратке борбе истиснуле их преко моста у источни. Потом се напад окренуо на низ села у правцу североистока где практично није било никакве одбране, док нису пронашли прелаз у селу Јавирски и развили високомобилни нападни клин. Врх је, према расположивим информацијама, чинила летећа група од 1.500 специјалаца у лаким возилима која се залетела што је дубље могуће, избегавајући борбени додир и обилазећи утврђене положаје – тактика у складу са совјетским борбеним извиђањем, само на вишем организационом нивоу, а јуришна група која је ишла непосредно иза је имала десетак хиљада припадника моторизоване и механизоване пешадије. У трећем ешалону је било знатнијих снага, а када се успех показао на брзину је кренуло пребацивање снага чак од Дњепропетровска и Кривог Рога – процена је да је у том таласу (који је извршио експлоатацију претходне пенетрације и осигурање постигнутог успеха) било педесетак хиљада бораца.

Моментално се у руским изворима осетила оперативна криза, и било је доста контрадикторних информација. Дана 8. септембра пребачена су појачања која су сузбила предње нападне клинове ВСУ и наизглед стабилизовала фронт негде испед Купјанска и Оскила. Међутим већ сутрадан је објављено да Руси немају довољно снага за упорну одбрану Купјанска (и Шевченка) те да су се повукли на супротну обалу реке Оскил, у индустријску зону града.

Тада су у игри биле многе спекулације да се ради о намерном, лажном повлачењу како би се Украјинци навукли да се масовно инвестирају у џеп, те да следи битка уништења чим пристигну појачања. Која никад нису пристигла. Напротив, јуче је прво најављено, а касније током поподнева и реализовано повлачење оперативне групе из Изјума, да би нешто касније руско Министарство одбране изашло у јавност са тотално суманутом причом да се заправо ради о планском повлачењу у циљу ојачавања снага у Донбасу.

Паралелно са свим овим, воде се жестоке борбе око Северска где већ пар дана снаге ЛДНР спроводе концентрисане нападе, што међутим није спречило Украјинце да формирају једну ад хок оперативну групу која је несметано форсирала Северни Донецк и наступила у правцу лако брањеног Лимана кроз шумски појас у циљу дезоријентације руског стратешког маневра према Оскилу, док су снаге испред Изјума покренуле демонстративне нападе у циљу везивања руских снага. На бочним правцима од Харкова покренуто је повезивање са снагама на истоку и ВСУ је померила фронт северно према Великом Бурлуку где су Руси формирали импровизовану одбрамбену линију која је одбила пробне нападе.

рат у украјини
Украјински војници у Шевченову, 10. септембра 2022. / Фото: Ројтерс, Канцеларија за медије Оружаних снага Украјине

Небрањени простор

И даље влада шок како је могло да да се деси да целокупна линија одбране између Северског Донецка и Оскила падне за три и по дана. Објашњење је једноставно – цео тај простор нико није ни бранио. А зашто није, то је посебно питање.

Последњи релативно поуздани подаци којима располажем од пре два месеца кажу да је су тај фронт ширине скоро 90км бранила само три батаљонске групе РФ, а новији подаци говоре о наводно два пука гардијске мотострељачке 144. дивизије, али вероватније је да су ти пукови заправо ојачани батаљони, и то не регуларне мото-пешадије но резервиста ЛДНР појачани са нешто технике и интервентим одредима СОБР, јер су то једине снаге које се уопште помињу. Није било никакве оперативне резерве на целокупном правцу.

Такво стање ствари које тамо траје месецима је било изазивање невоље. Окрњена дивизија са два потпуно попуњена пука регулараца би била неки минимум за држање таквог фронта и једна оклопна бригада у разерви и једна ескадрила борбених хеликоптера (и то не Алигатора, него старих добрих Ми-24) би били довољни да у потпуности реше овакав проблем у зачетку. Но, то није постојало и ефективно цео простор је био покривен само стражарским одредима.

Напротив, ово веома подсећа на ситуацију северно и источно од Харкова у мајској „офанзиви“ када је, после повлачења главнице руских снага од Харкова почетком априла остало свега пет батаљонских група сачињених углавном од резервиста ЛДНРа да изигравају раштркану предстражу без икакве подршке. Што када су Украјинци схватили, почели су опрезно да их потискују, село по село, током неколико недеља, без икакве озбиљније борбе, углавном пешице шетајући од села до села, све док нису избили на саму границу, када су Руси коначно одреаговали и послали ограничене снаге да врате Украјинце бар десетак километара од граничне линије, али без неке амбиције да их гоне назад до Харкова.

Чини се да је руска армија заправо желела да са оним повлачењем са севера крајем марта потпуно напусти и Харков, али је превладало мишљење да се оставе макар неке симболичне снаге колико да се не дозволи да ВСУ постави артиљерију на саму границу одакле би могла да гранатира складишта и комуникациони чвор у Белгороду. Па су тамо послали несрећне резервисте.

Ако је логика на том правцу била дубиозна, али у домену схватљивог, одлука да се знатно битнији правац Шевченко-Балаклеја остави подједнако незаштићеним је дефинитивно дубиозна. Та два градића затварају комуникационе правце који воде ка Изјуму, који је од изузетне стратешке важности јер се од њега затвара северни клин ка Славјанску.

Чињеница је и да су, после крававих борби за Изјум и његову околину у априлу и мају Руси напросто одустали од проширивања нападног правца одатле, и задовољили су се тактичким борбама у околним шумама и селима, док је тежиште борби пребачено на исток – са циљем ослобађања преосталих делова Луганске области.

Озбиљна операција

Ипак, по информацијама од пре два месеца, у Изјуму и околини је било лоцирано двадесетак батаљонских група РФ, што је респектабилна снага. Данас, по последњим информацијама остало је свега пет.

Ја од фебруара говорим да ВСУ нема капацитет за ефективно здружено командовање изнад нивоа батаљона и способност да напредује дубље од десетак километара, што се све доказало и недавно у Херсону. Међутим ово је квалитативно нов домет – по први пут су показали да су у стању да организују сложену, координисану операцију ранга дивизије. Питање је наравно да ли би то нешто значило да су испред себе имали јачу одбрану, али нису.

Не ради се о спонтаном напредовању како је то изнео Дејан Берић у свом последњем обраћању (истини за вољу он није на том правцу и оградио се да је тако чуо од сабораца) насталом услед неке тактичке грешке руске стране, него о брижљиво припреманој операцији са озбиљним обавештајним подацима, разрађеном доктрином и свежим снагама. Додатно – на широком подручју су деловале многобројне извиђачко-диверзантске групе (ИДГ), које су ту очигледно инфилтриране данима уназад. „Инфилитриране“ је можда тешка реч, јер са људством са којим су Руси на том правцу располагали за затварање и контолу правца, могли су комотно да се пешице ушетају у по бела дана.

Руске снаге су пружиле јак отпор у Шевченковом и Купјанску, наносећи бројне губитке пре него што је донета одлука о њиховом повлачењу. И даље је нејасно шта се тачно издешавало у Балакелеји, јер изгледа да тамо уопште није било неких озбиљнијих борби, могуће је да се локална команда успаничила од могућности опкољавања и кренула самоиницијативно да напушта центар града док им није стигао одред падобранаца. Међутим тада је већ било прекасно за противнапад и после дана премишљања су се повукли ка Изјуму.

Након напуштања Шевченкова отворена је цеста од Чугујева и Харкова где су нагрнуле свеже снаге другог таласа, са десетинама хиљада људи. Локалци кажу да је цео Харков практично изпражњен од војске. Како је у међувремену почела да ради руска авијација која је гађала те колоне, постоје сведочанства о великом броју украјинских жртава и уништене технике на путевима, болнице су крцате као и у Николајеву, али очигледно то није било довољно – вероватно није било довољно авиона на располагању, а и свеједно није могуће само из ваздуха решити оперативни проблем тог обима.

Процене са обе стране су да су Украјинци изгубили најмање 3.000 људи уз десетак хиљада рањених, а Руси само пар стотина, уз око хиљаду рањених. То је међутим тотално неважно. За разлику од Москве, Кијев се не либи да жртвује војску колико год да је потребно за остварење циљева. На крају, ма како то звучало – војска томе и служи. Наполеон је био ноторно хладан према страдању војске, али је имао низ непрекинутих победа све до 1812.

Оправдане жртве

Са друге стране, Украјинци су сад осокољени до те мере да су ове жртве апсолутно вределе само тога. Сада ће лакше трпети и друге, још веће. Праг толеранције на жртвовање се управо подигао. То им је можда и највећи успех ове операције.

Руси су дакле имали врло лаке губитке, али драматичан пад националног (мада не и борбеног) морала. Неки Телеграм канали су се самоукинули у резентману, а јавност је распета између гласника пропасти и верника „да све иде по плану“. Напуштено је нешто мало технике, али је изгледа остављено доста складишта – како никоме није пало на памет да их уништи ми је несхватљиво.

Да цела ствар буде бизарнија, концентрација тих снажних снага ВСУ на том правцу је била позната чак и лаицима који прате сукоб две недеље уназад, а очигледно и Русима јер су 5. и 6. ракетирали концентрације трупа и штабове у Чугујеву одакле се руководило операцијом. Дакле не може бити речи о томе да су били ухваћени „спуштених гаћа“. Имали су информације, али нису одреаговали.

Такође и изостанак адекватних појачања је несхватљив ако се зна да постоји јака концентрација трупа у Белгороду и Харкову који нису баш толико далеко – за два дана би се пребацило неколико бригада железницом до Купјанска. Чини се да је донета одлука о напуштању целог правца још првог дана, ако не и раније, јер је повлачење гарнизона извршено организовано и без панике, са наредбама одозго, а појачања пристигла осмог су имала само задатак да обезбеде несметано извлачење из Купјанска и Изјума. Чак, јуче током дана је било више извештаја са терена да су војници и команда у Изјуму одлучно одбацили могућност повлачења и исказали спремност да се боре колико треба, јер су имали добре положаје и успешно су одбијали нападе од Славјанска. Па их је неко „одозго“ притиснуо да се ипак повуку. Симптоматично је да је колектив Рибар, практично неформална Телеграм страница ГРУ, по најмање дванаест сати унапред уцртавала на мапе повлачења из места која су се још увек држала. Чак је и Игор Стрелков, ноторни критичар генералштаба, похвалио одлуку о напуштању Изјума.

Дакле јасно је да се ради о плану за препуштање простора без одлучне борбе. Али зашто? Где је уопште руска војска ако није ту? Мистерија равна судбини темпларског блага.

Лајтмотив који је свима јасан је да Русија ратује са недовољним бројем војника и да је потребна макар делимична мобилизација. Заправо није потребна – потребно је само ангажовати већ мобилисане регруте, а постоје и други извори људства који се могу преусмерити. На пример, само руска Федерална затворска служба има 340.000 припадника (укључујући и сопствене специјалне јединице) – отприлике исто колико и целокупна копнена војска РФ на свега 470.000 затвореника. Американци преко два милиона затвореника контролишу са само 390.000 стражара. Дакле нико ме неће убедити да руски затвори не би функционисали и са половином ухлеба. То је 170.000 спремних људи само потписом једног декрета. Ко одбије прекоманду у ОС могао би добити моментални отказ и трајну забрану запошљавања у државној служби до краја живота.

На крају, Американци су, у тренуцима највеће кризе у Ираку 2006-2008, када су копали персонал са дна каце да одрже окупациони режим, рутински пребацивали персонал из других видова у борбене зоне, макар у помоћним улогама. Сваки војник, био он кувар, морнар или лаборант у нуклеарно-биолошко-хемијском саставу, је пре свега базично обучен пешадинац и може да обавља бар неке борбене задатке чак и без додатне обуке. То је уосталом 80 одсто ВСУ, ако не и више од тог процента.

Међутим ако се на основу познатих података закључи да реалан број руских војника распоређених у Украјини није већи од 100.000, а могуће је и да је знатно мањи, и то у најкритичнијој фази када се поуздано зна да Кијев мора да уради нешто пред НАТО и ЕУ конференције да би обезбедио доток финансија, онда се намеће закључак да то није случајно.

рат у украјини
Министар одбране Руске Федерације Сергеј Шојгу, председник Руске Федерације Владимир Путин и начелник Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације Валериј Герасимов посматрају војне вежбе Восток 2022, 7. септембар 2022. / Фото: Ројтерс

Овако више не иде

Оно што ми се јавља – не кажем да се ово десило, чак не постављам ни као радну теорију, но само као хипотезу: Харков је препуштен од стране руске војске да би се шокирала јавност и извршио притисак на Кремљ да батали играње са тезом како „Русија није у рату“, те да се прича прописно ескалира зарад даљег вођења рата како доликује.

Рекао сам јуче да мислим да је базична стратегија Москве солидна, али да је условљена ниским губицима – отуда одустајање од офанзивних операција осим у Донбасу, а тамо је то под руководством локалних органа, не руске армије. Генерал Дворников, од кога се много очекивало, је у тишини смењен са места главнокомандујућег операције, после само два месеца. Неформално, управо зато што је инсистирао на неадекватности стратегије и расположивих снага.

Заправо потпуна је непознаница какава је тачно командна структура „савезничких снага“, ко формулише стратегију, ко је за шта одговоран, генерали на терену се мењају чешће него неки људи чарапе. То је увак поуздан знак да нешто „горе“ не штима.

У сваком случају изузетно је неодговорно организовање маневара Восток 2022 са 50.000 припадника ОС усред најкритичније фазе рата. То је типично руска ароганција која багателише противника све док не падне озбиљна крв. Могуће је да је ово напросто крушлус настао раскораком у вишим командама, а могуће је и да је намерно допушена предаја некритичног простора уз минималне губитке како би се остварио помак у великој слици. Шта год да је од тога, неодговорно је.

Можда грешим, можда ће колико прекосутра неки велики руски контранапад са простора Русије уследити када се снаге групишу а ВСУ развуку и омекшају ваздушним ударима, али сумњам. Ова територија се неће повратити на дуже стазе, и не без борбе.

Поред осокољавања и одобрења нове транше новца и оружја, ово ће имати и друге последице. Ослободиће се снаге за поновни покушај у Херсону или Запорожју, где ионако већ стоји једна јача групација, јер ако је успело у Купјанску, зашто не би успело и у Мелитопољу или Мариупољу – раздаљине су сличне. А искрено, после ових индиција о малобројности размештаја руске армије у Украјини, нисам ни сигуран колико је тај простор запоседнут. У сваком случају никад није добро давати непријатељу такве идеје и дизати му морал. Са мобилизацијом или без ње, Руси морају да се уозбиље и нађу неко решење – бесконтатно ратовање је инструмент ратне стратегије, а не њен циљ, и неко свеједно мора да поуздано држи линију док артиљерија и ракетне снаге раде своје.

Украјинци већ најављују мобилизацију обвезника са „ослобођене територије“ у територијалне батаљоне. Дакле, Руси их нису мобилисали јер било није политички згодно, али ће то зато учинити Украјинци којима је врло згодно – ценим да ће их послати баш на највеће кланице.

Ипак, најтрагичније ће овде проћи цивили.

Јединице Кракена су већ почеле „филтрацију издајника“ У Балаклеји, ускоро ће и другде. А како је овде релативна већина проруска и мали број цивила се извукао на време, судбина великог броја људи ће бити ужасна. Лично, не бих дозволио да им жив паднем у руке.

И то је можда највећи губитак за Русе. Претходно сам писао о нужности обраћања пажње на људски фактор, чему руска војска традиционално није склона. Руски политички циљеви ће се ужасно закомпликовати. Ко ће убудуће веровати да неће бити и он остављен на цедилу јер се неко играо рата, пардон специјалне војне операције? Ко ће се појавити на неком будућем референдуму у Херсону? Тако не иде.

Мора да се зна да је војска уз народ, поготово што се не ради о објективно слабијој страни која нема друге опције до повлачења, него о нуклеарној сили са милион војника, од којих скоро па више учествује на војним вежбама на другом крају света него што их брани кућни праг.

ФБ / Нови Стандард

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.