Молећи се Светима, треба имати несумњиву веру у њихову близину
Ако призиваш неког Светог са сумњом да ти је близу и да те чује, и твоје срце ће савладати тескоба – мењај се, или, боље рећи, одмах савладај, уз помоћ Господа Исуса Христа, клеветника (ђавола), који се гнезди у срцу, призови Светога са срдачном увереношћу да ти је он близу у Духу Светоме и да чује твоју молитву: и теби ће одмах да постане лако. тегоба и туга у срцу за време молитве настају због неискрености, због лажљивости и лукавства нашег срца, слично као што се у обичном разговору са људима ми осећамо изнутра неугодно ако не разговарамо са њима из срца, већ лажљиво и неискрено. Тешко ти је противу бодила праћати се (Дап. 26, 14). Буди свагда и свуда истинит срцем, и свагда и свуда ћеш имати мир у срцу, али посебно буди истинит у разговору са Богом и са Светима: јер је Дух истина (1. Јн. 5, 6).
Ако Свете будемо призивали са вером и љубављу, они ће нас одмах услишити: сједињујуће начело са наше стране је вера, a са њихове, уједно и са наше стране је љубав, јер су и они у Богу, као што смо и ми у Богу, који јесте Љубав (1. Јн. 4, 16).
Свети Божији људи су цветови прекрасни, који не вену, миомирисни. Дотичи се тих цветова, не устима која заударају од греха, тј. моли им се чистога срца и чистим устима, не немарно, не расејаних мисли, него са великом пажњом, лагано. Они су разумна небеса; они су на земљи живели небески, дивно, у великим подвизима, у великој љубави, у великој смирености, незлобивости, трпљењу, самоодрицању, заволевши Бога изнад свега.
Ако се ја молим Богу своме са срдачном, живом, савршеном вером, тада сам близак не само Њему, као син Оцу, који живи са Њим у истом дому, него и свим горњим Силама Небеским, свима Светима, који царују на небесима: и они ничим нису даљи од мене него моје иконе, пред којима се молим. Зато је прекрасан обичај код нас да имамо у својим домовима иконе Господа, Пречисте Његове Мајке, Архангела и Анђела чувара и Светитеља, и да се молимо пред њима: њихова близина нашем телесном виду означава још већу њихову близину (нашем) (7) духовном виду наоружаном несумњивом вером. Близина, јер радост бива на небу за једнога Грешника који се каје (Лк. 15, 710), као што се у родитељском дому браћа радују када се брат, који је згрешио пред оцем, каје због увреда нанесених родитељу лошим понашањем.
Пре молитве треба измолити за себе благодат искрене молитве
Онога коме желиш да се молиш, пре молитве замоли из срца да те удостоји да му принесеш срдачну молитву, хвалу или благодарење, јер ми тек када смо укрепљени од Духа Светога можемо да се молимо, при укрепљењу од тих светих угодника, преко којих желимо да се молимо Спаситељу. Узнеси, к Њему, пре молитве и славословља, срдачни вапај, да би ти Он даровао благодат искрене молитве, да би јарам Свој благи и бреме Своје лако ставио у твоје срце, да би ђаволску охолост и опирање ума и срца растерао. Ако хоћеш да се молиш Владичици обрати се Њој од срца да би те Она удостојила да нелицемерно, свим срцем принесеш Њој молитве или похвале и благодарење. Ако хоћеш Анђелу обрати се Господу да те удостоји да му се достојно помолиш или да опеваш његово доброчинство, светлост благост његове природе; ако желиш Светитељу обрати се Светом Духу, Чијом светошћу су освећени, да га достојно призовеш или му испеваш хвале и благодарења, јер сви ми тек при укрепљењу од Духа Сетога животворног можемо достојно и животворно да се молимо. Светитељи Божији су слободни дах Духа Светога: Дух дишe гдје хоће (Јн. 3, 8) (тј. у којој души жели, у њој и дише). Света Владичица је преизобилно освећена и очишћена Духом Светим. Анђели су освећени Духом Светим и Њиме живе и дишу, као што ми живимо у телу и удишемо ваздух. Молитве у свом истинском виду нису ништа друго, до дисање Духа Светога. Сам Дух, казано је, моли се за нас уздисањем неисказанијем (Рим. 8,26).
Црквена молитва
Да би хришћанин живео хришћанским животом и да се не би у њему потпуно угасио живот духа, њему је неопходна како домаћа тако и саборна молитва. Неопходно је да се са вером, разумевањем, усрђем посећује Богослужење у храму, као што је неопходно доливати уље у кандило, да би горело и да се не би угасило. Након што молитва постане искрена, она бива ватрена при уздржању. Осим тога због неопходности одржавања хришћанског живота у себи или топлине вере, наде и љубави, потребно је уздржање и пост. Ништа тако лако не гаси у нама дух вере као неуздржање, лакомост, пресићеност и расејан, разуздан живот.
Благодарим Мајци Цркви што ми је указала у јектенијама чему да се молим јер не знамо зашто ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, у јектенијама, уздисајима неисказаним (Рим. 8, 26). Слава благодати Светога Духа Утешитеља! Верујем да Он, по обећању Спаситеља, пребива с нама увек и упућује нас на сваку истину и не допушта да дођу до заблуде они који усрдно и смирено ишту правду Божију. Зашто ми своје молитве почињемо молитвом Цару Небеском Духу истине? Зато што је Он учитељ молитве и Дародавац молитве, Он, који пребива увек са нама и делује у свету. Благодарим Ти Господе Исусе, јер ради Тебе и Свети Дух дође у свет!
Када би се сви пастири или свештенослужитељи, црквенослужитељи (8) и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, молитвама какве нам изговара наглас или нам тајно савршава Црква шта све не бисмо измолили од Бога? Каква бисмо све добра имали, од каквих све грехова и страсти, од каквих зала, беда и напасти се не би избавили? Те молитве су најмудрије, најкорисније, најбогоугодније, најсилније, кадре да приклоне Господа на свако милосрђе. Да нам Господ свима да да му се молимо једнодушно, искрено, силно, без слабљења.
Наше свештено и црквенослужитељно делање је да понављамо једне те исте молитве, мада веома разноврсне, почев од молитве „Оче наш“, као и делање свих уопште. Потом да извршавамо једне те исте заповести моралног закона, јер душа се не утврђује различитошћу молитава, него њиховим понављањем и увођењем у наше мисли, у наше срце, и нашу вољу, или у деловање у току целог нашег живота.
Молитва је духовно дисање. Молећи се, ми дишемо Духом Светим: молећи се у Духу Светоме (Јд. 1, 20). И тако, све црквене молитве су дисање Духа Светога, као духовни ваздух и уједно и светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одежда.
Страсти и сујетно маштање ометају нашу молитву
Молитва је узношење ума и срца ка Богу (Катих. Митр. Филарета). Одатле је очигледно да не може да се моли онај чији су ум и срце чврсто везани за нешто плотско, на пример за новац, за част, или када неко има у срцу страсти: мржњу, завист према другима, зато што страсти обично вежу срце, као што га Бог шири и даје му истинску слободу.
Под видом највиших, најважнијих предмета вере, под видом највеће светиње, каква сујета, каква глупа маштања заокупљају врло често многе од нас! Ето, човек стоји пред иконама Господа, Мајке Божије, Анђела, Арханђела, Светога или целога сабора, код куће или у храму и понекад уместо молитве, уместо одлагања свакодневних животних брига за то време, он своди своје рачуне и рачунице, расходе и приходе, наслађује се добитком, жалости се због губитка прихода или прилика у предузећу (о душевном приходу или губитку, наравно, ни помена), или мисли ружно о ближњем, преувеличавајући његове слабости, страсти, подозревајући га, завидећи му, осуђујући га, или ако је то у цркви, загледајући у лица оних, који стоје поред њега, такође како је ко одевен, ко је добар, ко није, или правећи планове, како да проведе дан, где да иде, у каквом задовољству или каквој сујети да проведе дан и остало. И то се често дешава када се врши највиша наднебесна тајна Евхаристије тј. пречистог Тела и Крви Господње, када смо дужни бити потпуно у Богу, потпуно заузети размишљањем о тајни која се савршава ради нашег искупљења од грехова, вечитог проклетства и смрти, и о тајни нашег обожења у Господу Исусу Христу. Како смо се изопачили, како смо постали сујетни, а од чега је све то? Од непажње и немарности за своје спасење, од пристрасности према пролазном, од слабе вере или не веровања у вечност.
Док се молимо, у мислима нам се на необичан начин врте најсветији, узвишени предмети упоредо са земаљским, житејским, ништавним: на пример и Бог, и било какав омиљени предмет, на пример новац, некаква ствар, одећа, шешир, или слатко парче нечега, сладак напитак или некакво одликовање, крст, орден, лента и друго. Тако смо лакомислени, пристрасни, расејани! To је ваљда својствено само незнабошцима, који не знају за истинитога Бога и Сина Његовог Исуса Христа са Духом Светим, а не хришћанима, чије благо није на земљи, него на небу. Где је та жива вода у нашем срцу , која бије животворним млазом у срцима, потпуно преданим Богу? Ње и нема зато што је истиснута из њега житејским сујетама и осталим страстима. Нe можете служити Богу и мамону (Мт. 6, 24), говори Истина.
Молитвом често називају оно, што уопште није молитва; отишао у цркву, постојао, погледао на иконе или на људе, на њихова лица и одећу, каже: помолио се Богу. Постојао је код куће пред иконом, климнуо главом, изговорио научене речи без разумевања и саосећања, и каже: помолио се Богу, мада се мислима и срцем уопште није молио, а био је негде на другом месту, са другим људима и стварима, а не са Богом.
Да ли је могуће молити се убрзано?
Да ли је могуће молити се убрзано не штетећи својој молитви? Могуће је онима који су се научили унутрашњој молитви чистим срцем. У молитви је потребно да срце искрено жели оно што моли; да осети истину онога, о чему говори, а чисто срце то као да има у својој природи. Зато оно може да се моли и убрзано, а истовремено и богоугодно, пошто брзина не штети истини (искрености) молитве. Али, они који немају усрдну молитву, треба да се моле полако, очекујући одговарајући одјек у срцу за сваку реч молитве. A то се не даје увек брзо човеку који није навикао на молитвено созерцање. Зато, изговарање речи молитве без журбе за такве људе треба да буде одређено као обавезно правило. Чекај, док свака реч не одјекне у срцу њој својственим одјеком.
Спољашња молитва се често врши на штету унутрашње, а унутрашња на штету спољашње, тј. ако се молим устима или читам, онда многе речи не лежу на срце, ја се двојим, лицемерим; устима изговарам једно, a на срцу ми је друго; уста говоре истину, а расположење срца се не слаже са речима молитве. А ако се ја молим у себи, срцем, тада, не обраћајући пажњу на изговарање речи, усредсређујем га на садржај, на њихову силу, привикавајући срце постепено на истину, и улазим у оно расположење духа, у каквом су написане речи молитве, а на тај начин мало по мало учим да се молим духом и истином, по речима вечне Истине: који се клањају Богу, у духу и истини треба да се клањају (Јн. 4,24). Када се човек моли споља, наглас, тада не може увек да прати сва кретања срца, која су превише брза, зато што му је неопходно да се побрине изговором спољашњег облика речи. На тај начин, код многих чтечева, који брзо читају, ствара се потпуно лажна молитва: они устима као да се моле, по свему их видиш као благочестиве, a срце спава и не зна шта уста говоре. To се дешава зато што они журе и не размишљају срцем о ономе што говоре. Треба се молити за њих, исто као што се они моле за нас; треба се молити за то да би њихове речи допрле до њиховог срца и да дишу његовом топлином. Они се за нас моле речима светих људи, и ми за њих.
Ко брзо, без срдачног разумевања и саосећања чита молитве, побеђиван својим лењим и сањивим телом, тај не служи Богу, него телу своме, свом самољубљу и руга се Господу својом незаинтересованошћу, неучествовањем свога срца у молитви: Бог је Дух; и који му се поклањају, у д yxy и истини треба да се поклањају (ср. Јн. 4, 24) нелицемерно. Ма како било лењо и раслабљено твоје тело, ма како те вукло у сан, победи себе, немој да се штедиш за Бога, одреци се себе, да дар твој Господу буде савршен, дај Богу своје срце.
Нe чини у току молитве угодност лењивом телу не жури се; тело стешњено и оптерећено светим делом, Жури ка крају, да би се умирило или бавило плотским, свакодневним делима.
Молитвеник
