Стално говоре да је између генијалности и лудила граница врло танка. Међутим, у случају неких славних људи изгледа да она није уопште ни постојала.
Стално говоре да је између генијалности и лудила граница јако танка. Међутим, у случају неких славних људи изгледа да она није уопште ни постојала! ‘Покушајте да ишта учините без малчице лудила’, записао је једном један пољски писац.
И управо овде биће речи о тој необичној болештини.
По мишљењу многих стручњака, песништво је почело са Хомером, али у исто време он је и први историјски забележен кажњеник због своје ‘лудости’, а тај податак је наведен некако, сасвим случајно.
Описујући Сократово суђење, историчар Диоген Лаертије у књизи ‘Животи и мишљења истакнутих филозофа’, износи један непознат али врло занимљив детаљ, да су Атињани казнили многе познате људе, а међу њима и славног Хомера са педесет драхми, ‘зато што је тобоже луд’. Тако је Хомер постао први славни човек који је платио казну због свог лудила.
И они су ‘одлепили’
Филозоф Хераклит (око 530-470 пре Христа) из Ефеса је од најранијег детињства у свему био изванредан. Међутим, за своје суграђане је због необичног понашања изгледао више него чудан, те су га, мада свесни да је изузетан човек, ипак презирали, то јест сматрали лудим на неки посебан начин.
За филозофа Демокрита (460-357 пре Христа) његови душебрижни суграђани посумњали су да му се пореметила памет, јер им се смејао што се радују пролазним пријатностима живота, због чега је иначе и понео надимак ‘Насмејани’.
Преглед је обавио тада најчувенији лекар, Хипократ, упамћен по заклетви коју данашњи лекари дају по завршетку школовања, и закључио је да је само Демокрит праве памети. Тако су Абдерани испали смешни.
Ксенофонт је у ‘Успоменама о Сократу’ између осталог писао и о потреби учења астрономије, сликовито је илуструјући једним примером. Ево како: ‘А ономе који о томе размишља могло би се, рече, догодити да полуди баш онако као што је полудео Анаксагора који се понео тиме да објашњава мудра уређења Божја’. А Анаксагора је ‘полудео’ јер је учио да је Сунце усијана маса и да је веће од Пелопонеза, да на Месецу постоје брда и провалије, а да небеска тела нису божанства, него камење које гори.
У књизи ‘Велики математичари’ Ранко Рисојевић пише како је славни математичар Архимед (287-212 пре Христа) за цео свет био луд, то јест, за све оне људе око себе, које ће за време опсаде Сиракузе бранити од варварских напада Римљана и тако им сачувати главе. Ево како је историчар Плутарх описао Архимедово чудно понашање, које околина није могла да разуме, због чега јој је изгледао луд: ‘Стога не ваља ускратити веровање причама у вези с њиме да је услед трајне опчињености неке Сирене привржене његовом огњишту чак био заборавио на храну и запустио негу тела и како је, кад су га, што је бивало често, на силу вукли у купатило и мазали уљем, а он цртао у пепелу геометријске ликове и прстом повлачио црте по своме уљем намазаном телу опседнут великим весељем, заиста као прави заробљеник Муза’. Лудило је овде описано као ‘заробљеништво Музама’. А нису ни били свесни колико су тим мишљењем били близу истине. Архимед није био заробљеник Муза, него њихов пријатељ.
Солон као прави глумац
Али, Плутарх није описао само Архимедово лудило, него и неког за кога је владало дијаметрално супротно мишљење. Солон (635-559 пре Христа), филозоф, државник законодавац и један од седморице грчких мудраца, два пута је успешно одглумио лудило. Једна од тих улога била је следећа: знајући праве Пизистратове намере, Солон је покушао да га спречи да узме власт тако што је ушао у Скупштину наоружан копљем и штитом, те је Атињанима пророчки изнео шта их очекује у случају да Пизистрат успе у својој намери. Чланови Скупштине, Пизистратове присталице, оптужили су га да је луд, на шта им је мудрац одговорио: ‘Убрзо ће време грађанима показати моје лудило, онда када се појави истина међу нама’. Наравно, та оптужба за лудило изречена је у служби политичке борбе.
После преузимања власти Пизистрат је врло брзо показао своје тиранске намере, те је Солон одложио оружје испред заповедничке зграде и пред полазак на дуг пут у Египат рекао: ‘О домовино, ја сам ти помогао и речју и делом’. Када се истина појавила међу Атињанима, јасно се видело ко је био луд, ко се правио луд, а ко је испао наиван. Поука из овог примера је да мудраци знају када треба да се праве луди.
Уклети песници
У својој ‘Лучи микрокозми’ велики Петар Петровић Његош је записао: ‘Поете су поколење лудо’. И стварно, ваљда је било највише ‘лудака’ међу њима. Поменућемо само неке од најпознатијих:
Торквато Тасо (1544-1595) већ у раној младости показао је знаке душевне поремећености, коју средина није схватала. Више пута је затваран из разних разлога, чак и на сопствени захтев. Сукоби са околином су били многобројни, што је углавном била последица Тасове рано испољене душевне поремећености, која се није препознавала. У тамници је третиран више као затвореник него као болесник, те је касније свим силама покушавао да се из ње избави. Ни у таквим условима није прекидао свој песнички рад, од чега су његови поштоваоци правили легенде.
Један од најзначајнијих немачких песника из доба класицизма, Фридрих Хелдерлин, (177-1843), имао је веома тежак живот и у 32 години му се помрачио ум, тако да је последњих четрдесетак година проживео као неизлечиви душевни болесник. Нешто боље среће био је француски песник Ги де Мопасан (1850-1893), који је при крају кратког живота, тачније 1891. године, добио наступе лудила.
Жерар де Нервал (1808-1855), француски књижевник из епохе романтизма, био је боем и сањар који је цео живот провео у сиромаштву. Лечио се у душевној болници и окончао живот самоубиством. Италијански песник Ђакомо Леопарди (1798-1837) био је растројених живаца и помишљао је на самоубиство.
Маркиз де Сад (1740-1827) тридесетак година је провео у тамници, а тамновање је завршио у лудници, оргијајући са осталим ‘станарима’ до краја живота. Био је, кажу, ниског раста и веома леп. Прочуо се по афери РОЗА КЕЛЕР, када је мучио једну париску проститутку, а одмах потом је у одсуству осуђен на смрт због учешћа у МАРСЕЈСКОМ СКАНДАЛУ – оргији у којој је било мучења, хомосексуалних односа, па чак и тровања учесника. Де Сад је све преживео захваљујући помиловању француског краља и стигао још и да напише низ романа и драма међу којима и ‘120 дана Содоме’ у којем је описао 600 варијација испољавања љубавног инстинкта. Де Сад се на крају нашао у лудници, где је провео последњих 11 година живота.
Шведски књижевник Аугуст Стриндберг (1849-1912) био је нервно лабилан, патио је од маније гоњења, а покушао је и самоубиство у двадесетој години. Имао је три неуспела брака и последње године живота провео је у дубокој самоћи.
Румунски песник Михаил Еминеску (1850-1889) такође је умро поремећеног ума. Упркос томе, он је остварио пресудан утицај на румунски књижевни језик.
Наш Петар Кочић (1877-1916) током живота много је и горко патио. На крају је и умро у душевној болници.
Велики Жан Жак Русо (1712-1778) имао је врло несрећан живот и препун обрта, али неупоредиво поштенији од многих других славних људи који су живели у том бурном времену. Провео је несрећно детињство, а у младости је радио све и свашта, био је шегрт, слуга, наставник музике, преписивач нота, кућни учитељ и друго. Душевно и телесно исцрпљен, налазећи се на граници нервног слома, 1761. настанио се на једном малом имању, где је написао дела ‘Јулија или Нова Хелоиза’ и ‘Емил или о васпитању’, која је изазвала бес службене Француске, тако да је париски суд издао налог за њихово спаљивање и Русоово хапшење. Бежећи пред прогонима, раздиран унутрашњим моралним кризама, оболео је од маније гоњења, а уочавали су се и неки знаци шизофреније.
Усамљен, болестан и преморен стварним и умишљеним прогонима, умро је у Паризу 1778. године.
Сликари с оне стране памети
Песници, у свој својој лудости, нису нимало усамљени. Ни сликари баш не заостају много за њима. А када треба да се направи неки прелаз са песника на сликаре, онда је најбољи пример Вилијем Блејк (1757-1827). Слично нашем Ђури Јакшићу, овај необични Енглез је од природе био богато надарен.
Подједнако је био успешан и као сликар и као песник. Ипак, за живота је сматран лудим. Можда зато што је јавно хвалио љубавну слободу и како се причало, покушавао да своју жену приволи да у кућу прими његову љубавницу.
О Винсенту Ван Гогу (1853-1890, слика десно) не треба трошити много речи. Он је можда, без сумње, најславнији душевни болесник.
Сава Шумановић (1896-1942) боловао је од параноидне шизофреније. Први знаци душевног обољења примећени су 1927. године, да би већ фебруара 1928. Сава доживео нервни слом. Период од 1929-1931. карактерише његово изузетно погоршано здравствено стање.
На крају, Шумановић се 1932. године коначно вратио у Шид, где живи повучено и интензивно слика.
Едвард Мунк (1863-1944) имао је психичких проблема, а претрпео је и тежак нервни слом. Можда чувена слика ‘Крик’ верно приказује његову болест.
Француски сликар Морис Утрило (1883-1955) сликарски је занат испекао као самоук. Наиме, он се сликањем бавио као терапијом на клиникама, при лечењу од нервног растројства. Интересантна је једна оцена његовог стваралаштва: ‘Мимо свих сликарских смерова и струјања, Утрило изграђује свој посебан доживљај амбијента, у којем се стварност претапа у сензибилну визију смирености и тишине’. Тако је тишина стизала на платно – из буре у души.
Неког је узвисила – неког уништила
Ево и једног од композитора. Британски музички експерт Гај Рикард, аутор прве психолошке биографије композитора Јана Сибелијуса, износи ‘да је Сибелијус патио од сезонског поремећаја расположења’. У књизи се тврди да је Сибелијус написао већину својих најзначајнијих дела под утицајем болести, која изазива дубоке депресије у току зимског периода.
Андре Зид је у свом ‘Дневнику’ записао: ‘Верујем да има врата која само болест може да откључа.’
Сви поменути људи прошли су кроз та врата, неки пре, неки у току болести. Али, они су откључали још многа друга врата, због чега су њихова имена упамћена. Некима је у том откључавању болест помогла, некима одмогла. Ово су болне истине и тешке животне трауме са којима су се велики уметници борили. Та болест није обична, то је болест крајности.
Она може да учини оно што не може ни једна друга – да најмудријим људима буде водич у бесмисао, слабићима да буде савезник у трагању за смислом, јер о њој Владета Јеротић у књизи ‘Болест и стварање’ каже: ‘Једна иста болест од једног човека прави хроничног и тешког душевног болесника, а другом помаже да буде Достојевски’.
А Достојевски је геније. Значи да и он некој болести дугује захвалност.
