ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ: Умрла Јелена Жигон (ВИДЕО)

Филмска легенда Јелена Јовановић Жигон (85) преминула је у уторак после изненадне и краће болести, сазнају „Новости“.

Јелена Жигон је рођена 3. новембра 1933. године у Београду.

Славна глумица је била у браку са Стевом Жигоном, а мајка је глумице Иване Жигон и сликара Николе Жигона.

Позната је по улогама у филмовима „Први грађанин мале вароши“ (1961), „Пустолов пред вратима“ (1961), „Обрачун“ (1962), „Дошло доба да се љубав проба“ (1980), „Љуби љуби ал главу не губи“ (1981), „Иди ми, дођи ми“ (1983), „Какав деда такав унук“ (1983), „Шта се згоди кад се љубав роди“ (1984), „Жикина династија“ (1985), „Друга Жикина династија“ (1986), „Сулуде године“ (1988), „Куда плови овај брод“ (1999) и много других.

Препознатљива по својој лепоти и харизми, Јелена Жигон је деценијама била активна на глумачкој сцени.

Њени филмови који су оставили неизбисив траг у југословенској кинематографији су „Луде године“, „Дошло доба да се љубав проба“, „Жикина династија“, „Какав деда, такав унук“ и многи други у којима је прослављена глумица тумачила лик Јелене Тодоровић, Миланове супруге и прије легендарног Жике Павловића.

Њихове незаборавне догодовштине, међуљудски односи и љубавна прича Бобе и Марије деценијама су одушевљавале публику са ових простора, а Јелена је дуго важила за једну од најлепших домаћих глумица.

Јелена Жигон је после улоге Жикине прије имала низ ангажмана у домаћим филмовима и ТВ серијама, али чини се да је публици ипак остала најдража као Јелена Тодоровић.

Била је удата за глумца Стеву Жигона, који је преминуо 2005. године. Са њим има ћерку Ивану, такође глумицу.

Последњи разговор Јелене Жигон за „Новости“: За мене је награда осмех обичних људи

Славна глумица Јелена Јовановић Жигон преминула је у уторак после кратке болести. Овом приликом преносимо вам у целости разговор са нашом глумицом од 25. марта ове године.

То је заиста лепа вест, али је мени непријатно да се хвалим. Не умем, једноставно, не умем. Довољно је да кажем, хвала.

Овако је на велику награду „Бондарчук“ за животно дело, која јој је недавно стигла из Русије, одговорила Јелена Јовановић Жигон. Готово истовремено, потписивала је сценарио представе којом је, у Народном позоришту у Београду, обележена годишњица погрома српског косметског народа. Представу је режирала њена Ивана, првакиња позоришта, а кроз причу нас провела лепа Јеленина унука Вана.

Десетине косовске деце, „Косовски божури“, у овој представи, пренело је поруке које су у вечери 17. марта, покренуле сузе. Пренули равнодушне.

– Будућност припада деци – каже тихо Јелена Јовановић Жигон. – Они су неопозива будућност света. А „Божури“, мера љубави према отаџбини. Завет. Они цветају у свако годишње доба. И кад нас, ововремених, нестане, цветаће у срцима. У душама народа. Ко да нам отме Косово?!

Учинило нам се, у тренутку, да ову жену коју лепота не напушта ни у деветој деценији живота, на почетку разговора подсетимо на не тако давну заокружену мисију коју је потписала сабраном поезијом, инспирисаном српском принцезом Симонидом.

Кључеви Александровца Жупског: Било је драго Јелени Јовановић Жигон када је, протекле године, примила кључеве града Александровца Жупског, када је постала почасни грађанин овог места. Мало је ко, од медија, пропратио ту, велику свечаност. Није се љутила, али, негде, било јој је жао. Схватила је ново време. Примила га као неминовност.

– Одавно сам желела да на једном месту окупим све наше песнике, од Ракића, Десанке Максимовић, Петра Кнежевића, Мирјане Ковачевић, до Моше Одаловића. Суштина је у поруци да Србија прогледа, отвори очи, види лепоте нашег Космета, Грачанице, као и бројних вековних светиња нашег народа. То је порука збирке о којој говорите.

А ми бисмо желели да са Јеленом мало проговоримо и о лепоти уметности и живота које је везала у причу о времену бившем и овом сада које испоставља нека нова правила, рачуне и шминке.

– Свако време има свој жиг, моду – одговорила је. – Али, не треба по сваку цену да му се додворавамо.

Јелена Јовановић Жигон у сликама и сећањима. У безброј филмских записа. Права дива. Прелиставамо тај чудесан материјал. Од њене прве глумачке улоге у филму „Вратићу се“, 1950. године. Вртимо, после, „Дилижансу снова“ и гледамо заводницу, Циганку, божанствене лепоте. Ево је, после, у „Првом грађанину мале вароши“, блиста као Катарина Илић.

Ређају се њене филмске улоге у „Пустолову пред вратима“, „Судару на паралелама“, „Звиждуку у осам“, „Обрачуну“, у серијама „Грлом у јагоде“, „Врућем ветру“, али и у аустралијском филму „Жена и Антигона“, потом у „Жикиној династији“.

Бројимо њене улоге. Избројали смо 68 филмских и телевизијских прича у којима је блистала.

Бележимо и то да је у своју глумачку биографију уписала да игра са великом холивудском звездом Стјуартом Гренџером, у култној филмској серији „Винету“.

Бата Живојиновић, у једном разговору казао нам је: „Е, Јелена! У њу је био заљубљен тај Гренџер. Сваког дана доносио јој је букет ружа на снимање. Био је очаран њеним талентом и лепотом. Али, она је волела само свог Стеву Жигона.“ Бата је још говорио: „Јеленин невероватан сензуалан глас, извајана фигура, елеганција и грациозност коју су редитељи веома користили за дуге кадрове њених силазака низ степенице, нема кога нису пленили. Замислисте: она трчи низ степенице, не гледа у њих, већ у даљину…

Била је вансеријска лепотица савременог филмског израза. Истанчаног, без патетике. Док је гледамо, њена раскошна лепота очаравала је, просто. Колико сам био љубоморан на Љубу Тадића и Радета Марковића док она говори најлепшу поруку љубави икад речену у нашој кинематографији.“

Увек на првој линији: Богата је збирка признања која је добила Јелена Јовановић Жигон. Међу њима је и Орден бораца Републике Српске, али и Његошев од Митрополије црногорско-приморске, као и руски за захвалност вери и нади. Она издваја онај од бораца, који је добила као признање када је, на првој линији, храбрила и видала ране српским борцима.

Благо се осмехнула Јелена Јовановић Жигон на цитату који јој преносимо. Њу, све ово, није избацило из уверења да срећа није само на тој, уметничкој страни. Срећа је, каже, и у животу. Највећа, у породици за коју се грчевито борила. И није то било лако. Ко да укроти те вулкане Стеву и Ивану. Син Никола се, додуше, окренуо сликарству. Радовала се када је у Минхену, у Музеју савремене уметности, представљао своје радове. Радовала се Иваниним „Косовским божурима“. Дрхтала над својом децом. Говорила им да је достојанство најузвишеније, људско. И да је осмех обичног човека, велика награда коју треба завредети.

– Тако сам им говорила – каже нам Јелена. – Заиста је најлепше када те осмехом награде обични, непознати људи.

На наше питање колико јој значе сви ордени које је добила, од Русије, Републике Српске, Митрополије црногорске – одакле вуку корени њени Јовановићи, владари и војводе и чије је интелектуалце школовала краљица Јелена Савојска, одговорила је:

– Моји најсјајнији ордени су моја деца Никола и Ивана. И њихова деца Вана и Стево.

Милена Марковић, Новости/Хронограф