У последње време, знаци политичког размимоилажења међу званичницима Србије постају све видљивији. Све чешће овај или онај политичар дозвољава себи да даје неке изјаве, после којих су лидери државе присиљени да кажу да је тај политичар изразио само своје приватно мишљење, а не мишљење земље у целини. У последње време су морали то рећи поводом изјава министра спољних послова Ивице Дачића.
У овом тренутку, политичка арена Србије највише подсећа на слојевитост торте. Место председника владе заузима отворено про-западна Ана Брнабић, позната по неискривеној вези са УСАИД-ом. Председник Србије Александар Вучић покушава да добије неке поене из Русије и Кине, проглашавајући своју посвећеност братству руског и српског народа, док у исто време жели да профитира и на Западу прикључењем Србије друштву европских земаља. Сада у српском политичком животу поред радикала Војислава Шешеља постоје само два конзервативца – Бошко Обрадовић, шеф покрета „Двери“ и министар спољних послова, шеф Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић.
Ивица Дачић је више пута дозволио изјаве различитих степена строгости. Отворено је говорио о чињеници да је Косово и Метохија саставни део Србије и да није могућ никакав компромис са албанским окупаторима. Министар спољних послова подржава приближавање Русији и противник је било каквих даљих покушаја уласка у политички простор уједињене Европе. По његовом мишљењу, компромис са Албанцима у принципу није могућ. „Није никаква тајна да је главна препрека за постизање договора решеност Приштине да у разговорима наступа са максималистичким циљевима. Они не желе компромис него да ми признамо независност, али и да добију још нешто – како они зову „источно Косово“ – Прешево и Бујановац“, рекао је Дачић за Радио телевизију Србије.
Ове речи изазвали су оштру реакцију председнице Владе Ане Брнабић, која је одмах пожурила да прогласила да су све речи господина Дачића његово лично и персонално мишљење и да немају никакве везе са званичним ставом власти.
Таква реакција премијерке требало је да заустави све могуће спорове и међусобно супротстављене тврдње. Међутим, било какав покушај Ане Брнабић да представи изјаве Дачића као његово лично мишљење нису ништа више од дискредитације државног службеника, с обзиром да свака реч државног службеника сличног ранга не може бити приватно мишљење.
Противречности између чланова владе нису ексклузивно питање Србије. Многе земље у различитим периодима свог постојања суочиле су се са чињеницом да у њиховој влади постоји конфронтација најразличитијих група, која изазива одређену конфузију извршне власти. Најзначајнији пример у новије време је Македонија, у којој председник одбије да потпише закон о употреби језика и тиме да албанском језику статус државног језика. То одбијање траје већ месец дана. Једнако су добро познате изјаве Ђорђе Иванова о ратификацији споразума између Грчке и Македоније, који још увек није одобрен од стране председника.
Ниje мање индикативан ни пример такозване „Републике Косова“, у којој су се бивша браћа по оружју посвађала. У овом тренутку, функције премијера и председника самопрокламоване државе заузимају бивши терористи ОВК. Чини се да би по питању граница земље требало да до заједничког мишљења дођу лако и опуштено. Међутим, док Хашим Тачи проглашава референдум о корекцији границе, Рамуш Харадинај даје изјаве, чије се опште значење своди на фразу „ни милиметар свете албанске земље непријатељу“.
Најжећа конфронтација између шефа државе и шефа владе се одвија у Хрватској. Андреј Пленковић, шеф владајуће странке ХДЗ, је присталица постепене трансформације Хрватске у пуноправну европску државу, чије би чланство требало да се састоји не само од приступања ЕУ, но и од даљих корака. Један од ових корака био је ратификација Истанбулске декларације, која је изазвала неуобичајено оштру реакцију многих чланова ХДЗ-а, који су присталице конзервативизма и хрватског национализма, али и многих других у Хрватској, осим националиста. Главна атракција за ове људе, чији се број у Хрватској повећава, је председница земље Колинда Грабар Китаровић.
Специфичност ове конфронтације је да се састоји у унутрашњој партијској борби. Пленковић и Грабар Китаровић су чланови ХДЗ-а. Међутим, председница земље је очито несрећна због своје улоге као обичне чланице и жели да заузме место шефа странке, коју сада заузима премијер. Стога је унутарпартијска борба превазишла стриктно партијске ратове и утиче на политику државе у целини. Једино питање у којем су обе стране у сагласности једна с другом и око кога су спремне да сарађују је проблем демографске кризе која потреса земљу.
Различита мишљења која су изразили премијер и министар спољних послова Србије су дијаметрално супротна и потврђују дубоку политичку кризу у којој се земља налази. Ако кључни министри Владе нису у стању да постигну договор једни са другима, у блиској будућности Влада ће се неизбежно суочити са поделом у својим редовима и немогућношћу да несметано функционише. Ово би могао да буде почетак нове системске кризе, сличне оној која је 90-их година преузела контролу над земљом.
