Српски јелек на Капитол Хилу. Шапчанка очувала српску ношњу у Америци. Баштинарка балканског фолклора Биљана Реган, рођена Шапчанка, власница је једне од највећих, а вероватно и највеће и најразноликије ризнице народне ношње на америчком тлу.
Многи су јој говорили да је могла да изабере и „неки јефтинији хоби“, али она каже да је за њу баштињење фолклорне традиције Балкана више од хобија.
Носталгија, то је онај стисак у грудима при сваком сећању на завичај. Зауставља дах, стеже и тера на сузе при помисли на оца, мајку, децу, дом у далекој земљи. Тако се и Биљана Реган (девојачко Калинић, 54), када је 2009. године на позив своје тетке стигла у Америку, борила са тугом за завичајем, а онда је одучила да свој завичај донесе у туђу земљу.
У жељи да традицију и обичаје Балкана сачува, оно највредније донела је 2012. у свој амерички дом. Проналазећи народне ношње и пратеће предмете из региона Балкана, убрзо је постала власница једне од највећих, а вероватно и највеће и најразноликије ризнице овакве врсте на америчком тлу.
– На идеју сам дошла када сам упознала једног Македонца који је имао колекцију народних ношњи. То ме је гануло и тада сам помислила како би било лепо да и ја то радим. Када сам набавила један јелек, осетила сам невероватно задовољство. Са сваким новим предметом мојој срећи није било краја – присећа се својих почетака.
Каже да је, наравно, могла да изабере и неки јефтинији хоби, али овде се није радило о новцу него о љубави.
– То за мене нема цену. Наше презентације су врло утицајне, публика је углавном америчког порекла. Када пролазе, увек се зауставе да сазнају више, да се упознају са нечим што до сада нису имали прилике да виде, питају, сликају се са нама. То је диван осећај, тим пре и више када знаш да оно што радиш други људи цене и поштују. Моја срећа се огледа баш у томе и то ме мотивише да будућим генерацијама пренесем део тог мање познатог културног наслеђа источне Европе – истиче Биљана.
Аутентични костими, украшени накитом и везом, јелеци и појасеви са копчама, кошуље, сукње, капе, оглавља, мараме, кецеље, пешкири, чарапе, опанци, папуче, торбе, корпице, штапови, преслице, вретена, фруле, ћилими, ћупови, чутуре, чокањчићи, џезве, филџани… део су колекције коју је прикупљала годинама. Од првог сусрета са народном ношњом прошло је скоро четири деценије. Осећај је потпуно исти и данас.
– Сећам се, отац ме је одвео на пробу фолклора надајући се да ћу одлучити тиме да се бавим. Када сам видела извођење првог ансамбла, очи су ми засијале сјајем који се ни до данас није угасио. Са „Абрашевићем“ сам 15 година путовала и данас му се радо враћам – прича Биљана.
Од бабице са искуством у породилишту окренула се традицији коју представља на себи својствен начин. Корени, знатижеља, потрага за смислом, то је чини, дефинише и покреће.
– Ту је и оригинална ношња која датира с краја 19. и почетка 20. века. Имам и ношње новијег датума наравно. У својој колекцији имам 80 одсто оригинала. Моји модели су наше девојке које живе у Америци. Свака ревија је другачија са другим костимима – прича она и додаје да има добру сарадњу са нашом амбасадом у Вашингтону.
Основала је и Асоцијацију за промоцију и очување српске и балканске културе. То удружење настало је из заједничке жеље да се подели оно што нас идентификује. Та група ентузијаста показује ко смо и одакле смо, носећи костиме које је Биљана Реган ревносно до сад сакупила, прерадила, дорадила или комплетирала својим трудом и љубављу.
– Када су публика Американци или људи са других страна света – наше презентације су врло утицајне. Људи се зауставе желећи да сазнају више. Знате ли колико често чујем „никад нисам имала прилику да упознам неког из Србије“. И то је оно што ме највише радује кад добијем прилику да понесем и представим своју ношњу – објашњава Биљан Реган.
Биљана Реган је реализовала више десетина изложби и ревија. Овог јуна обележила је и шесту годишњицу Удружења „Биљана Реган“. Лето проводи у родном Шапцу где купује нове комаде, искључиво оригинале, и на јесен их носи у Америку где на свој начин живи српски сан саткан од традиције и вредности.
И Бела кућа у ношњи
У промоцији наше културе недавно је отишла и корак даље па је једну тамнопуту девојку која ради у Белој кући обукла у шумадијску ношњу.
– Она је била међу званицама на прослави и ја сам је питала да ли би желела да обуче нашу ношњу и пристала је. Коментари су били изванредни – објашњава Биљана.
Мирјана Чворић Губелић, Блиц
