Драган Стојић: Украјина још увек није изгубила, али је Русија већ победила

Без обзира на то хоће ли остварити сва три прокламована циља специјалне војне операције, Русија је тријумфовала већ сада, јер је њена територија увећана, а то је знак победе у рату.

драган стојић
Фото: ЕПА

„Бој не бије свијетло оружје“, а још мање фанатизам и шовинизам. Гордост, ратнички покличи, позивање на уништење непријатељске стране и пропаганда, поготово. Превазиђени су и „проваљени“. Заједно доводе до сигурног пораза, што је Украјина, мада на први поглед не делује тако, већ доживела, а схватиће по окончању специјалне војне операције руских снага у другој по величини словенској земљи.

Оставимо ли по страни никад и ничим утемељену тврдњу да „у рату нема победника“, тренутна ситуација, поглед на мапу, тенденције и целокупна ситуација указују да је Русија већ победила, мада непријатељска страна још увек није поражена. Сама чињеница да је Украјина изгубила велики проценат територије, чак и области на које Руска Федерација није претендовала пре уласка њених трупа у суседну земљу фебруара прошле године, и које, објективно говорећи, званични Кијев у блиској будућности сигурно, по свему судећи, никад неће вратити под свој суверенитет, представља довољно чврст показатељ ко је губитник у овом, условно речено, братоубилачком рату.

Заправо, највећа држава на планети је од прокламована три циља остварила четврти, непредвиђени – постала је већа него што је била пре годину дана – док се за преостале две првобитно објављене намере и даље бори.

Први међу једнаким циљевима специјалне операције био је заштита становништа, практично ослобођење две пре осам година проглашене самосталне државе с већинским руским становништвом на простору Украјине – Доњецке и Луганске Народне Републике. Од 2014, када је народ у овим административним јединицама устао против рушитеља легално и легитимно изабране власти под лидерском палицом тадашњег председника Украјине Виктора Јануковича и његовог политичког саборца на функцији првог човека Кабинета министара (Владе) Николаја Азарова, локално становништво је морало, слабо наоружано, против неупоредиво бројнијег непријатеља, да брани своја права, јер је пучистичка хунта по преузимању власти одмах послала и регуларне и паравојне снаге ради „пацификације“. Вапаји упућени званичној Москви да директно интервенише у циљу заштите својих сународника и проруски оријентисаних Украјинаца остали су нечујни све до ове године, а цена беше прескупа – не мање од 14.000 живота.

Не може се рећи да локалне одбрамбене јединице, појачане и малим бројем добровољаца из Србије, нису ништа постигле у погледу отпора Оружаним снагама Украјине и њиховим помагачима, пошто су, како се могло видети на мапи Савета за националну безбедност и одбрану Украјине из 2021. године, коју је објавио и јавни медијски сервис Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске (Би-Би-Си), држале под својом контролом око једне трећине Доњецке и нешто већи проценат Луганске области, што је око 20.000 квадратних километара. То је, гледајући из предратне перспективе, износило око 3% површине Украјине, уколико узмемо у обзир да се црноморско – прикарпатска држава до раног пролећа 2014, рачунајући Крим и град с посебним статусом Севастопољ у њеном саставу, простирала на 603.700 квадратних километара.

Напомена: процена аутора анализе на основу приказаног на ратним мапа

Наизглед кап у мору, међутим, кап по кап доведе до поплаве, а управо то се десило 24. фебруара прошле године. Упркос томе што су војници под врховном командом Владимира Путина у првих 20 дана извршили освајање других делова, пре свега простор од Харковске према Сумској и Черњиговској области, напредујући и ка Кијеву (с ког ће се због лошег стања повући почетком лета) односно јужније – Запорошку и Херсонску област, у наставку борби приоритет је постао Донбас. Већ после тромесечних борби, на ратним мапама, а аутор овог текста је користио понуђене од стране извора који сигурно није наклоњен Русији, Института за проучавање рата са седиштем у Вашингтону, а објавила их је катарска медијска кућа Ал Џазира, могао се уочити јасан напредак у ослобађању Доњецке и Луганске НР, док је, према ономе што се претходних дана могло видети, под контролом „кремаљских“ снага двотрећински простор ДНР, око 90 посто ЛНР. У виду ратне премије Руска Федерација је (непланирано) увећана и за око око 62% Запорошке и двадесетак процената више толико Херсонске области, јесенас такође укључених у њен састав на темељу референдумске одлуке њихових житеља. Подвучемо ли географску црту, рачун испостављен на наплату режиму Володимира Зеленског износи приближно 15 одсто пространства предратне Украјине. Додамо ли на наведено изгубљену земљу од марта 2014. до данас, Украјина је мања, а Русија већа за неких 108.000 квадратних километара или око 18 процената „домајданске“ Украјине, притом је ослобођен и мали део Харковске области, који ће бити предмет анализе другом приликом.

Напомена: процена аутора анализе на основу приказаног на ратним мапа

Врло битан сегмент, који је остао непримећен а прилично утиче на сложеност вођења рата и освајање територије су, географски гледано, „правилне“ границе државе са плаво – жутим обележјима. Колико је то важан фактор уверили смо се током 1990–их, када је Република Српска Крајина, између осталог, и из тог разлога представљала тешко одбрањиву територију. Облик змије у покрету и некомпактност територије, уз недовољан број становника, малу густину насељености, и те како су утицали на њену пропаст.

Драган Стојић

Не рачунајући мали појас југозападно од Одесе и некадашњу украјинску Аутономну републику Крим, преостали део територије ове земље је изванредно укомпонован и сабијен у једну целину, без оштрих избочина, што је велика предност за оног ко дочекује непријатеља, следствено томе отежавајућа околност за страну која наступа офанзивно.

Због свега наведеног је утисак о ослобађању/освајању процентуално скромног простора варка, а осећај спокоја исцрпљеног народа огроман.

Зато не заборавите: слобода је скупа ствар!