Још један из плејаде највећих заувек је сишао са животне и глумачке сцене. Сјајни Предраг Ејдус преминуо је ноћас у 71. години.
Изгубио је битку са дугом и опаком болешћу и први пут многи комади ће бити скинути са репертоара јер Пеца – који је био познат по томе да се мора играти по сваку цену – неће доћи.
– Био сам мало нешто депримиран здравствено, али није то ништа чему би човек дозволио да га омете. А пео сам се и раније. И падао сам и са четири метра висине, скакао и у море, ломио ногу… Свашта је бивало. Али представе мора бити. Шоу маст го он. Све за представу. Ја не налазим да је то с мојом болницом нарочито узбудљиво – рекао је у последњем великом интервјуу датом за “Блиц” крајем октобра прошле године у Загребу кад је са представом “Тако је ако вам се тако чини” ЈДП гостовао на сцени ХНК.
Тако је говорио и последњих недеља када му је здравље већ озбиљно било нарушено…
Предраг Ејдус је рођен 24. јула 1947. године у Београду. Завршио је 14. београдску гимназију, а дипломирао глуму 1972. године на Академији за позориште, филм и телевизију у класи професора Миленка Маричића.
Био је члан аматерског позоришта „Дадов“ од 1962. до 1968. Године а о тим годинама је овако говорио.
– Дух који је владао у „Дадову“ имао је апсолутно једну ноту аутентичности и непоновљивости. Сваки дан је био узбудљив, вероватно због тога што смо прелазили из дечаштва у друго агрегатно стање, опчињени уметношћу, позориштем, књижевношћу… Играли смо често комаде који се нису играли у другим, мејнстрим позориштима, био је озбиљан репертоар и јака дисциплина, учили смо се позоришној етици и у „Дадов“ смо готово као у цркву улазили – рекао је својевремно за “Блиц” Предраг Ејдус.
Члан Драме Народног позоришта у Београду постао је одмах после дипломирања 1972. и ту је остао до 1993. када је са Светланом Бојковић и Предрагом Микијем Манојловићем отишао из позоришта у знак протеста. Пре тога био је вршилац дужности директора Драме Народног позоришта.
У Југословенско драмско позориште прешао је 1993, а од 2001. је ванредни професор глуме на Академији уметности „Браћа Карић“. Изабран је 2006. у звање редовног професора на Академији уметности. Био је председник Удружења драмских уметника Србије од 1985. до 1989. године.
Ејдус је ове године добио награду „Златни ћуран“ за животно дело. Прошлог лета се после много година вратио у Дубровник, где је у оквиру Дубровачких летњих игара играо у чувеном Крлежином комаду Господа Глембајеви. Крајем прошле године на Великој сцени Народног позоришта обележено је 25 година од премијере представе „Кир Јања“ Ј. С. Поповића, у режији Егона Савина у ком је Пеца играо насловну улогу. Многи чланови ансамбла су се мењали само је он свих 25 година остајао…
Одиграо је око 200 драмских улога и снимио више од 50 филмова, учествовао је у 50 телевизијских драма и 30 телевизијских серија, остварио преко 200 улога у радио-драмама снимљеним за Радио Београд. Био је политички активан као члан Демократске странке.
Био је ожењен Милицом, ћерка Вања је такође позната глумица, док је син Филип предавач на Факултету политичких наука.
У позориштима широм некадашње Југославије – у Београду, Новом Саду, Суботици, Загребу, у Немачкој, Француској, Канади, САД, Мађарској, Швајцарској – одиграо је око 200 драмских улога, а снимио је више од 50 филмова, телевизијских драма и серија.
Незаборавна је његова улога Кир Јање у Народном позоришту а одиграо је низ насловних улога, како у НП у Београду тако и у Црногорском народном позоришту, СНП, Атељеу 212, БДП.
Публика га памти и по култној представи „Шовинистичка фарса“ у којој је играо уштогљеног, псеудогосподственог Хрвата, док му је партнер био Јосиф Татић, који је тумачио стереотипног, бучног и мачистички настројеног Србина. Улогу чувеног Бернарда Драха одиграо је 1.800 пута.
Добитник и великог броја награда, укључујући и „Добричин прстен“ – највеће признање која се у Србији додељује позоришним глумцима и глумицама за животно дело, односно целокупно позоришно глумачко остварење.
Ове године добио је две награде за животно дело – Стеријину награду за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе и Награду за животно дело Златни ћуран.
Ејдус је својим улогама дао посебан печат, а посебно се издвајају: „Монтевидео, Бог те видео“, „Луд, збуњен, нормалан“, „Мирис кише на Балкану“, „Бела лађа“, „Ивкова слава“, „Јесен стиже дуњо моја“, „Хајде да се волимо“, „Смрт госпође министарке“, „Повратак отписаних“, „Хипертензија“, „Тако је морало бити“…
У његове антологијске позоришне улоге убрајају се ликови Осипа Мандељштама, Јоакима Вујића, кнеза Мишкина, Франца Кафке, Наполеона, Бориса Годунова, Исака Бабеља, Порфирија Петровича, Кир Јање, Лазе Дунђерског…
Играо је у представама Фауст 1 и 2, Кир Јањи, Глембајевима, Млетачком трговцу, Супермаркету, Скупу…
Паралелно са глумом, више од деценију и по бавио се успешно и педагошким радом на Академији лепих уметности у Београду.
Датум и место сахране биће накнадно саопштени.
М. Божовић, Блиц
Maestralan glumac u svim ulogama, ipak, u „Šovinističkoj farsi“ sa isto tako maestralnim Josifom Tatićem nadmašuju svaku glumu, postaju autentični „farseri“, dva autentična šovinistička farsera, zajebanta! Neki glumci (ne svi) možda većina su neozbiljni ljudi, kao da su previše naivni, i u privatnom životu „glume“ (nekakave) „boeme“ To je dosta glupo od njih, poistovetiti svoj život sa svojom profesijom, pogotovo ako je to gluma i to (recimo) dramski likovi, ili komični. Čovek mora biti racionalan, izvan svog posla normalan, običan, mislilac, da misli, razmišlja a ne da „glumi“ život. Josif Tatić „boem“ i u svom životu!!? (Drugo je Šerbedžija, on glumi „boema“) Za to neki glumci (ili možda većina njih) prerano „odlazi“, umire, jer ne razmišljaju racinalno, nisu pravi „filozofi“ nego glume, i tako ne spoznaju sebe i budu zatečeni „svojom“ bolešću! Slava mu (Predragu „Peci“ Ejdusu) i Josifu Tatiću, maestralnim glumcima u „Šovinističkoj Farsi“! Saučešće njegovoj porodici!