У разговору о циљу хришћанског живота са симбирским спахијом и поротним судијом Николајем Александровичем Мотовиловим на оцу Серафиму је видно починуо Дух Божји.
Било је то у четвртак. Дан је био тмуран. На земљи је лежао снег од четврт аршина, а одозго су прашиле густе снежне пахуљице. Отац Серафим је отпочео свој разговор са мном на оном свом пропланку близу пустињице према речици Саровки, на стрмени близу речне обале.
Мене је био поставио на пањ од дрвета које тек беше посекао, а сам је чучнуо према мени.
– Господ ми је открио, – рече велики старац, – да сте ви у свом детињству усрдно желели сазнати у чему се састоји циљ нашег хришћанског живота. Ви сте се о томе често распитивали код многих великих духовних особа….
Ја морам овде рећи да ме је још од моје дванаесте године живота та мисао неодоступно узнемиравала, и да сам се са тим питањем обраћао многим духовним лицима. Међутим, њихови одговори нису ме задовољавали. Старцу ово није могло бити
познато.
– Али, нико вам, продужио је отац Серафим, није о томе рекао ништа опредељено. Говорили су вам: иди и цркву, моли се Богу, врши заповести Божје, чини добра дела – то и јесте циљ хришћанског живота. А неки су чак и негодовали на вас, што се занимате небогоугодном љубопитљивошћу, говорећи вам: “ Не испитуј оно што је више од тебе. „Но, није требало тако говорити. И ево ја, убоги Серафим, растумачићу вам сад, у чему се уистину састоји тај циљ.
Молитва, пост, бдење, и сва остала хришћанска дела јесу добри сами по себи, али се у њима не састоји циљ нашег хришћанског живота. Они служе као неопходна средства за достизање тог циља. Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању
СВЕТОГ ДУХА Божјег. Пост, пак, бдење, и молитва, и милостиња, и свако дело Христа ради учињено јесу средства за задобијање Светог Духа Божјега. Запазите, баћушка, да само добро дело учињено Христа ради доноси плодове Духа Светога. Оно што се не
учини ради Христа, макар било и добро, неће нам донети награде у будућем животу, нити ће нам дати благодати Божје у овдашњем животу. Зато је Господ Исус Христос и рекао: „Који не сабира са мном, расипа“.
Добро дело не може се ни назвати друкчије него сабирањем. Јер, ако оно и није ради Христа учињено, ипак је добро. Свето Писмо говори: „…Него је у сваком народу мио Њему онај који га се боји и твори правду“. И, као што видимо из свештене повести, онај који твори правду у толикој је мери угодан Богу, да се Корнилију капетану, који се бојао Бога и чинио правду, јавио анђео Господњи у време молитве и рекао: „људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра… Он ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој“.
И тако, Господ употребљава сва Своја божанска средства како би свакоме човеку дао могућности да се у будућем животу не лиши награде за своја добра дела. Но, за ово је потребно отпочети овде са правом вером у Господа нашег Исуса Христа, Сина Божјег, који је дошао у свет да спасе грешнике, и са задобијањем благодати Духа Светога, који у срца наша уводи Царство Божје, и који нам отвара пут ка блаженству будућег живота.
Међутим, тиме се и завршава та угодност Богу добрих дела која нису учињена ради Христа: Створитељ наш пружа средства за њихово остварење. Од човека зависи да ли ће их остварити или не. Зато је Господ и рекао Јеврејима: „Кад бисте били слепи, не бисте имали греха; а сада кажете: видимо, тако ваш грех остаје“. Искористи ли човек, слично Корнилију, то што је и његово дело учињено не ради Христа угодно Богу, и поверује ли у Сина Његовог, урачунаће му се и дело те врсте као да је учињено ради Христа и због вере у Њега. У противном случају човек није у праву да се жали што је његово добро дело пропало. Ово последње никада се не дешава при чињењу ма каквог добра ради Христа.
Јер, добро дело, учињено ради Њега, не само што припрема венац правде у будућем животу, него и у овоме животу преиспуњава човека благодаћу Духа Светога, јер, како је речено: „Бог Духа не даје на меру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку“.
Тако је то, ваше богољубље! У стицању овога духа Божјег, дакле, и састоји се истинити циљ нашег хришћанског живота, док молитва, бдење, пост, милостиња и остале врлине ради Христа јесу само средства за задобијање Духа Божјег.
– Како то, стицање? – упитах ја баћушку Серафима. Ја то некако не поимам.
– Стицање је исто што и задобијање, – одговори ми он. Ви, на пример, разумете, шта значи стицање новаца? Исто тако постоји и стицање Духа Божјег. Та ви, ваше богољубље, поимате шта значи стицање у светском смислу? Циљ светског живота обичних људи јесте стицање, или нагомилавање новаца, а за господу, осим тога – добитак почасти, одличја и других награда за државне заслуге. Стицање, пак, Духа Божјег јесте такође капитал, али благодатни и вечни. И он се, као и новчани, почасни и привремени капитал, стиче начинима који су врло слични међу собом.
Бог Слово, Господ наш, Богочовек Исус Христос наш живот упоређује са трговином и дело живота нашег на земљи назива куповином када свима нама говори: „Купите себи… док не дођем… користећи време, јер су дани зли“, тј. изналазите време за стицање небеских блага кроз земаљску робу. Земаљска роба су врлине ради Христа, које нам доносе благодат Свесветог Духа. У причи о мудрим и лудим девојкама, лудим је, кад им је понестало уља, речено: боље идите продавцима и купите себи. Но, док су оне куповале, врата од брачне одаје су се већ затворила, те оне нису могле ући унутра.
Неки говоре да недостатак уља код лудих девојака означава недостатак добрих дела у
животу. Такво разумевање није правилно. Какав је то у њих био недостатак у добрим делима, када се оне називају девојкама, премда и лудим? Па, девственост је највиша врлина будући једно равноангелско стање. Оно може да послужи као замена за све остале врлине. Ја убоги мислим да је код њих заправо недостајало благодати Свесветога Духа Божјег. Чинећи врлине, те дјеве су по свом духовном неразумевању сматрале да је све дело хришћанско – једино врлине творити. Оне су чиниле врлине као дело Божје, међутим, њих се није тицало да ли су тиме задобиле и постигле благодат Духа Божјег. Баш за такав начин живота, у коме се човек опире само на творење врлина, без пажљивог испитивања, да ли се њиме, и колико заправо, задобија благодат Духа Божјега – говори се у књигама отаца: има и други један пут, који на почетку изгледа добар, али му је крај на дну Ада.
У својим писмима монасима Антоније Велики за такве дјеве говори: “ Многи монаси и дјеве немају представу о разлици воља које дејствују у човеку, тј. да у нама дејствују три воље: прво – Божја, свесавршена и свеспасоносна; друго – сопствена, човечја, тј. премда и не погубна, а оно и неспасоносна, и треће – ђаволска, потпуно погубна.“ И баш та трећа, вражја воља и учи човека или да не твори никакве врлине или да их твори из сујете, или да добро твори ради добра, а не ради Христа. Друга, наша властита воља учи нас да све чинимо ради насладе своје похоте, или као што и ђаво учи – ради добра као таквог, без обзира да ли се њиме задобија благодат.
Прва, воља Божја и свеспасоносна се у томе једино и састоји да се добро твори искључиво ради задобијања Духа Светога као вечног блага, ни у чем неоскуднога, које се ничим потпуно и достојно не да оценити. Управо то задобијање Духа Светога назива се уљем које је недостајало лудим девојкама. Оне су назване лудим јер су заборавиле на неопходни плод врлина, на благодат Духа Светога, без које никоме нема нити може бити спасења. Јер: „Светим Духом се свака душа оживљава и узвисује чистотом, те свештенотајно сија Тројичним Јединством“. Сам Дух Свети усељава се у душе наше.
То усељавање Сведржитеља у наше душе, и сапребивање са нашим духом Његовог Тројичног Јединства, дарује нам се једино кроз наш велики труд за стицање Духа Светога. Ово задобијање припрема у души и телу нашем престо Божјем светворачком пребивању с духом нашим, по непролазној речи Божјој: Уселићу се у њих, и живећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. То је оно уље у светилницима мудрих девојака које је могло да светли и стално гори. Девојке са таквим горећим светилницима могле су дочекати Женика, који је дошао у поноћ, и ући са Њим у двор радости. А луде су истина, видевши своје угасле светилнике, пожуриле на трг да купе уље, али нису успеле да се врате на време, јер су врата већ била затворена.
Трг – то је живот наш; затворена врата брачног двора, која су спречила приступ Женику – смрт човечја; мудре и луде девојке – душе хришћанске; јелеј – не дела, него благодат Свесветога Духа Божјег, која се кроз дела задобија унутра у бићу нашем, благодат, која претвара наше биће од овога у оно, тј. од трулежности у нетрулежност, од смрти душевне у живот духовни, од таме у светлост, од пећине суштаства нашег, где су привезане страсти као скотови и зверови, у храм Божанства, у пресветли двор вечне радости у Исусу Христу Господу нашем, Творцу и Избавитељу, и Вечном Женику душа наших. О, како је велико сажаљење Божје због наше беде, тј. због наше непажљивости према Његовом старању за нас, будући да сам говори: „Ево стојим на вратима и куцам“…
Под вратима се разуме ток нашег живота који још није затворен нашом смрћу. О, како бих желео, ваше Богољубље, да ви будете кроз овај живот свагда у Духу Божјем!
„Судићу по оном што затекнем“, говоти Господ. О, тешко, тешко нама, ако нас затекне оптерећене бригама и жалостима животним, јер, ко ће отрпети гнев Његов, и пред гневом Његовим ко ће се одржати! Ето зашто је речено: „Бдите и молите се да не паднете у напаст“, тј. да се не лишите Духа Божјега, будући да нам бдење и молитва доносе благодат Његову. Наравно, свака врлина ради Христа доноси благодат Духа Светога, но више од свих то чини молитва, зато што је она као оруђе за задобијање благодати Духа тако рећи свагда у нашим рукама.
Захтело се вама, рецимо, да идете у цркву, но или цркве нема, или је служба свршена; захтело се вама да дате просјаку, но или нема просјака, или немате шта дати; захтело се вама да сачувате девичанство, но немате снаге да то испуните или због свог састава или због сплеткашких напора ђаволских, којима ви не можете противстати услед немоћи човечје; захтело се вама и неку другу врлину ради Христа извршити, но, такође – или се нема снаге или је тешко увребати случај. А то се већ никако не односи на молитву: за њу се пружа могућност свагда и свакоме, и богатом, и сиромашном, и знаменитом, и простом, и силном, и слабом, и здравом и болесном, и праведном, и грешном.
Колико је велика моћ молитве чак и грешног човека када се узноси из све душе, цените по следећем примеру из светог предања: једној очајној мајци умре син јединац. Њу на путу сретне жена блудница, упрљана још свежим грехом. Тронута очајном жалошћу мајке, она завапи Господу: „Не ради мене окајане грешнице, но ради суза мајке ожалошћене за сином својим и тврдо верујуће у Твоје милосрђе и свемогућство, Христе Боже, Господе, васкрсни сина њеног!“… И, Господ га је васкрсао. Тако је велика сила молитве, ваше богољубље. Молитва више од свега доноси Духа Божјега, а њу је лакше испуњавати од свега. Благо нама ако нас Господ затекне на (молитвеном) бдењу, испуњене даровима његовог Духа Светог! Тада се ми можемо смело надати да ћемо бити узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, када Он дође са славом и силом многом да суди живима и мртвима, и да свакоме да према делима његовим.
Гле, ваше богољубље, ви сматрате за велику срећу разговарати са убогим Серафимом, будући уверени да ни он није лишен благодати Господње. А шта да кажем о самом Господу, преизобилном Извору сваке благости, и небесне и земне! А међутим, кроз молитву ми се удостојавамо разговарати са Њим самим, Свеблагим и Животворним Богом и Спаситељем нашим. Међутим, треба се молити само до тренутка докле Бог Дух Свети не сиђе на нас у Њему знаној мери Своје небесне благодати. А када Он благоволи да нас посети, тада треба престати с молитвом. Јер, зашто се Њему тада молити: “ Дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“, кад је Он већ дошао да спасе нас који се надамо на Њега и призивамо Његово име у истини, тј. са намером, да га са смиреношћу и љубављу сусретнемо унутра, у одајама душа наших које су гладне и жедне Његовог доласка?
Ја ћу то вашем богољубљу објаснити примером. Рецимо, ви ме позовете себи у госте, и ја по позиву вашем дођем к вама и хоћу да поразговарам са вама. Међутим, ви продужавате да ме позивате: „Милости просим, изволите к мени! Ја бих по невољи морао рећи: „Шта је то са њим, да није са ума сишао? Ја му дошао, а он продужује да ме позива!“ Тако је и са Господом Богом Духом Светим. Зато је и речено: „Почините и схватите да сам ја Бог; узнећу се међу народима, узнећу се на земљи, тј. јавићу се и јављаћу се свакоме ко верује у Мене и ко Ме призива, и разговараћу са њим као што сам некада разговарао са Адамом у рају, и са Авраамом и Јаковом и другим слугама Својим, са Мојсејем, Јовом и њима сличнима“.
Многи тумаче, да се тај починак односи само на светске послове, тј. да при молитвеном разговору са Богом треба починути од светских послова. Но, ја ћу вам по Богу рећи: при молитви јесте нужно починути од њих, али је исто тако потребно и од молитве починути у часу када због свемоћне силе вере и молитве саизволи Господ Бог Дух Свети да нас посети и да дође к нама у пуноти неисказане благости Своје.
Немирна је душа и у немиру се налази када врши молитву, али при наиласку Духа Светога треба да буде у потпуној тишини (безмолвију), и да јасно и разумно слуша све речи живота вечнога које Он тада жели да објави.Уз то још треба бити у потпуном трезвоумљу и душе и духа и у целомудреној чистоти тела. Тако је било код горе Хорива, када је Израилцима било речено де се за три дана не дотичу жена до појаве Бога на Синају. Јер, Бог наш је „огањ који сажиже сваку нечистоту“, те нико са оскврњеним телом и духом не може ступити у општење са Њим.
Одломак из књиге „СВЕТИ САРОВСКИ СТАРАЦ СЕРАФИМ“ од Н. Левитског)
