Од „белгијске ваздушне узбуне“ до пројеката „Астра“ и „Блек Манта“, Пентагон већ деценијама у тајности развија најмодерније борбене летелице.
Данас није никаква тајна да је већина модерних технологија првобитно развијена за војне потребе. Први прави дигитални рачунар, који је користио вакуумске цеви, назван „Колосус Марк I“, развијен је у тајности 1943. године за потребе британске војске како би се дешифровала комуникација нациста који су користили машину за шифровање порука „Енигма“.
И сам интернет је првобитно био војни пројекат под именом АРПАНЕТ. Пројекат је настао 1975. у тада основаној Агенцији за напредне пројекте (данас ДАРПА), иако су истраживања у повезивању великих рачунара Владе САД-а и Пентагона (mainframe computer) трајала још од средине ’60-их. АРПАНЕТ је ’70-их и ’80-их повезивао војне базе широм САД-а, што је убрзало комуникацију стотинама пута.
Интернет ће добити свој данашњи облик – и масовнију цивилну примену – тек средином ’90-их, када су многе од претходно развијених технологија нашле свој пут у уређајима доступним компанијама и кућним корисницима.
Мистерија или не – зависи кога питате
У новембру 1989, док су очи целог света биле упрте у пад Берлинског зида и почетак распада СССР-а, полицијске станице широм Белгије су почеле да добијају извештаје и позиве грађана о „чудним појавама на небу“. Грађани су описивали чудна плаво-црвена светла, која су се кретала без звука изнад путева. Нека од ових светала би одједном убрзала, попут војних авиона, али без икаквог звука. Надлежни у Белгији нису имали никакве извештаје о летовима војних авиона у то време и над тим подручјима, па чак ни цивилних авиона. Такође, контроле авиосаобраћаја, војне и цивилне, ништа нису забележиле на својим радарима. Догађаји су убрзо заборављени и углавном приписивани метеорима или светлима са рок концерата. Ипак, крајем марта наредне године, мистериозна светла су се вратила, али сада су имала и свој облик.
Близу малог града Глонс, у провинцији Лиеж, становници су неколико ноћи заредом виђали непознате летелице, на релативно малим висинама. Летелице нису имале никакав звук, сем благог шума, биле су облика троугла, а на крајевима су имале бела и црвена светла. Овог пута, две летелице су примећене и на радарима оближње војне ваздухопловме базе „Beauvechain“, одакле су послата и два авиона Ф-16 да их пресретну. Пилоти су касније сведочили да су летелице биле „једноставно пребрзе“, те да су их изгубили из вида и са својих радара. Следећих неколико дана, исте летелице ће пријавити и припадници жандармерије из града Вавр, у провинцији Валон Брабант. Полицајци су, пак, летелице описивали као „троугласте, са звуком борбеног авиона, али које се крећу превише споро у односу на војне авионе. Наредних недеља, ове летелице ће пријавити и становници округа Биерж и Лимал.
Убрзо су се у белгијској штампи појавиле и веома мутне фотографије, које су отприлике приказивале светла на ноћном небу у облику троугла. Штампи, прво локалној, а нешто касније и светској, то је било довољно да целу серију догађаја назове „белгијском ваздушном узбуном“ (Belgium Air Flap). Таблоиди су (очекивано) тврдили да су у питању НЛО-и, што у суштини и јесу били – „неидентификоване летелице“. Касније ће се, ипак, испоставити да оне нису биле свима непознате.
Тестирање бомбардера великог домета
Ваздухопловна база „Beauvechain“ је била веома важан НАТО аеродром у време хладног рата. Близу града Глонс се налазио (а налази се и данас) центар команде NACMA/ACCS НАТО-а, за контролу ваздушног простора и летова у већем делу Европе (пандан америчком НОРАД-у). Данас се NACMA назива NCIA (NATO Communications and Information Agency, Агенција за комуникације НАТО-а), док су дужности контроле ваздушног саобраћаја данас у надлежности „НАТО Ер Ц2“ програма. Ипак, оно што тада највећи део надлежних, како у Белгији, тако и у структури НАТО нису знали, јесте да САД интензивно тестирају следећу генерацију бомбардера великог домета.
У то време, „стелт“ карактеристике радарске невидљивости авиона су биле само научни концепт, иако је америчко ваздухопловство на њима радило у тајности још од почетка ’80-их. Компанија Локхед Мартин, један од највећих произвођача војне опреме и летелица у свету, још од почетка ’50-их година је имала одељење „Сканк Воркс“ (енглеска игра речи за „нешто сумњиво мирише“, а лого компаније је цртеж твора) које је било задужено за испитивање и развој нових технологија у потпуној тајности. Та тајност је била толика да су многи инжењери Локхед Мартина провели читаве каријере, а да нису ни чули за „Сканк Воркс“. Такође, многи би у Пентагону дошли до чина адмирала или генерала и тек тада добили (само одређене) информације о развоју ових тајних летелица.
„Сканк Воркс“ је заслужан за развој првог „глобалног“ шпијунског авиона У-2, његовог наследника СР-71, те првог „невидљивог“ ловца Ф-117 „Најтхок“. Последњих деценија, „Сканк Воркс“ је радио на развоју модерних ловаца Ф-22 „Раптор“ и Ф-35 „Лајтнинг II“. Засновано на технологијама „радарске невидљивости“ ловца Ф-117 „Најтхок’, средином ’80-их је у другом америчком аерогиганту, компанији Нортроп Груман, почео развој већег бомбардера, који би имао домет „било где у свету“ (глобал рич пауер). Први Б-2 „Спирит“ је полетео у јулу 1989, само неколико месеци пре почетка „белгијске ваздушне инвазије“.
Иако су многи детаљи до данас војна и државна тајна САД, прва два прототипа Б-2 су сасвим сигурно били тестирани и у Европи, како би се избегли совјетски шпијунски сателити изнад северне Америке, али такође и тестирала „невидљивост“ у самом „дворишту“ СССР-а. После почетка рата у Ираку у августу 1990. године (прва „Пешчана олуја“), свет ће по први пут сазнати за постојање „невидљивих авиона“.
Интересантно је и да је регион Балкана директно повезан са овим летелицама и њиховом „невидљивошћу“ за радаре – Б-2 „Спирит“ је званично прве борбене летове имао над Косовом и Метохијом, за време операције НАТО „Здружени одговор“ 1999, у тадашњој СР Југославији. За време исте кампање, крајем марта, оборен је први и једини Ф-117 „Најтхок“, совјетском ракетом „Исајев С-125 Нева“, коју су делимично модификовали припадници Противваздушне одбране Војске Југославије (касније је овакву модификацију НАТО назвао СА-3 ГОА).
„Ванземаљске летелице“ се развијају и данас
„Сканк Воркс“ постоји и ради „пуном паром“ и данас, а на развоју нових напредних летелица за Пентагон раде и многе друге компаније. Иако су њихови програми и даље настрожије чувана тајна, током година се, захваљујући истраживањима ваздухопловних стручњака, те ФОИА захтевима америчких новинара о буџету Пентагона (амерички закон о доступности информација), зна за најмање две нове летелице.
„Астра“, често називана и „ТБ-3“ је нови тип бомбардера великог домета, који би требало да има нове типове мотора, који јој дају убрзања и преко четири маха (четири пута брже од звука). Већина авиостручњака сматра да је „Астра“ заправо било кодно име за Б-21 „Рајдер“, замену за Б-2 „Спирит“, који је представљен јавности у децембру прошле године, а прве званичне летове би требало да има управо ових дана.
Друга, много интересантнија летелица нове генерације носи кодно име „Блек Манта“ (Ража) или „Манта Раy“. Стручњаци наводе да се ради о дизајну „летећег копља“ (Спеарџет), које је аеродинамички готово савршено, те нема готово никаквог отпора ваздуха. „Манта Раy“ би требало да има потпуно нови дизајн, где се кабина за пилоте налази изнад „летећег крила“, док се мотори налазе са доње стране летелице. Ови мотори према наводима стручњака имају „магнетни убрзивач“ (electromagnetic pulse ramjet), који би додатно загревао и убрзавао гасове из мотора, дајући „Ражи“ могућност да одједном убрза на брзине од преко два маха. Иако ће Б-21 „Рајдер“ полако замењивати Б-2 „Спирит“ до 2030. године, јавно представљање „Раже“ се не очекује пре 2040.
Иван Трајковић, Ал Џазира
