На данашњи дан, 1918. године, створена је прва Југославија, држава у којој је Србија жртвовала своју државност и о којој су мишљења крајње подељена.
„Приликом закључења ове наше мировне конференције у Версају, ја морам да изразим своје велико жаљење што је с политичке позорнице света нестало једно велико историјско име, а то је Србија“.
Ове речи изговорио је Жорж Клемансо, председник француске владе на крају Версајске конференције којом је окончан Први светски рат. А неколико месеци пре тог догађаја, Србија је своју државност жртвовала у корист нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је касније названа Краљевина Југославија. Нова држава, у коју је Србија унела све своје ресурсе, рођена је пре тачно 100 година – 1. децембра 1918. Прогласио ју је престолонаследник Александар Карађорђевић у Палати Крсмановића у Београду. У њен састав, осим Србије, Хрватске и Словеније, ушле су Црна Гора, БиХ и данашња Македонија, која је била у саставу Србије, као Јужна Србија.
Државу која је настала са много наде и одушевљења, обележио је читав низ трагичних догађаја, међу којима је и убиство њеног владара краља Александра 1934. у Марсељу. Трајала је 23 године, а распала се у крвавом рату који је обележио геноцид над Србима у Јасеновцу.
Упркос томе, историчари тврде да је стварање прве Југославије било испунење сна многих генерација које су тежиле ујединењу Јужних Словена. Наводе да у том тренутку, 1918. године, ни у Србији ни у Хрватској није било ниједног значајнијег политичара и интелектуалца који се противио ујединењу.
Да ли је, онда, 1. децембар, када је формирана прва Југославија – дан који треба славити или дан жалости?
– Тај датум треба одвојити од општег историјског искуства у наредних 80 година заједничке државе – каже за Новости историчар Љубодраг Димић. – За ту државу пале су многобројне жртве и испуњен је сан више нараштаја Срба и Хрвата.
Димић сматра да је ујединење било важно и да га треба одвајати од уређења те државе, те да акт стварања државе и акти о уређењу нису истог карактера.
– Из тог угла не може се говорити као о дану жалости. Може се критиковати уређење – истиче Димић. – После је та Југославија била пуна конфликата, сукоба, десио се геноцид над Србима, и завршило се сломом целе те идеје. Али идеје су као феникс – сада их има – сада их нема.
Димић сматра да су за разумевање 1918. године пресудни: Србија и њена жеља да сви Срби живе у истој држави, савезници којима је била потребна нова држава на том простору и југословенске идеје које су тада доминирале.
Он појашњава:
– Срби су били најзначајнији чинилац ујединења, они су осмислили и дефинисали државу, дали највише жртава, војском заштитили границе, омогућили да Хрватска и Словенија пређу на страну победника… Ту је и воља савезника, јер Аустроугарска је требало да нестане са мапе, да се направи нова држава Југославија како би спречила германске утицаје ка Медитерану, да послужи за заштиту Европе од утицаја Октобарске револуције у Русији – да буде стуб који спречава ревизионизам…
Истовремено у Хрватској је југословенска идеја дуго на црној листи. Кажу да Хрватска никада није требало да уђе у прву Југославију.
– Али шта је, онда, била алтернатива за Хрвате – пита хрватски историчар Хрвоје Класић. – Како би изгедала Хрватска у територијалном и сваком другом погледу да није ушла у Краљевину СХС, јер тада се распала Аустроугарска, која је изгубила рат.
Такође, у Хрватској данас нико не говори да су и многи римокатолички бискупи били за стварање Југославије, попут Штросмајера, да је велики заговорник те идеје био и Алојзије Степинац.
Класић за наш лист појашњава да су тадашњи хрватски политичари и свештеници били уплашни германизацијом и мађаризацијом друштва, претио им је нестанак и асимилација, па су сматрали да је идеја удруживања у државу у којој ћете бити равноправни најбоља идеја.
– Ондашње време не може се гледати из данашње перспективе – упозорава Класић. – На 20. век не смемо да гледамо кроз његов крај и начин на који смо се раздружили. Распад државе деведесетих не може бити темељ за процену Југославије у претходних 80 година. Ми се према прошлости односимо као према самопослузи – узимамо оно што нам треба. Из прошлости треба нешто да се научи, а ми смо се показали као лоши ђаци.
Класић додаје да је Југославија била једно искуство, понекад експеримент који је народе у њој из једног сиромашног, сељачког, полуписменог сатуса одвео у статус средње развијеног индустријског друштва.
У Србији пак многи сматрају да је Југославија била тамница српског народа и једна од највећих грешака коју је направио краљ Александар.
– Дан ујединења, 1. децембар, један је од најружнијих дана за Србе у 20. веку – каже за Новости професор Радослав Гаћиновић. – Проглашењем Краљевине СХС, те неприродне творевине, проглашена је тзв. држава без правног темеља, а за многе Србе тамница народа. Многи су упозоравали тадашње руководство да је југословенство погубно за Србе и да ће их одвести потпуно у пропаст. Јер, стална тежња да се буде оно што није, и да Србе воли онај ко их никада неће волети, Србе је довела до тога да у њиховој политици нема никакве реалистичности.
Гаћиновић тврди да велики притисак с територија на којима су живели Хрвати и Словенци за стварање Краљевине СХС српско руководство – није разумело.
– Одавно су најумнији Хрвати Штросмајер и Рачки сматрали да је њихов животни интерес да се после разбијања Аустроугарске монархије створи таква једна држава, као прва фаза изградње њихове државности – наводи наш саговорник. – Српска наивност, вечити алтруизам, и краљева мегаломанија наградили су вечите српске непријатеље, стварањем Краљевине СХС. Да би Краљевина СХС могла да буде створена, Срби су морали да опросте страшне злочине Хрвата почињене током протеклих деценија.
Гаћиновић наводи да је, без обзира на почетни југословенски занос и романтизам српске елите, та еуфорија брзо прошла и већ 1917. године многи интелектуалци, песници и угледни Срби су били против стварања Југославије, јер су схватили да ће Срби постати највећи губитници у сваком смислу. Посебно, Југославија је највећи удар испољила на српски национални идентитет, културу и језик.
А колике су шансе да се у будућности створи нека трећа Југославија?
– Неко ново окупљање неће зависити од нас – каже Љубодраг Димић.
Радослав Гаћиновић је мишљења да су те политичке авантуре за Србију завршене.
– Такве антисрпске иницијативе долазе из Велике Британије – уверен је Гаћиновић. – Стварање Југославије је против српских интереса, а Енглези су увек подупирали или иницирали све што је против Срба.
А историчар Предраг Марковић недавно је за Новости ову идеју метафорички прокоментарисао:
– Правити нову Југославију – то је као када бисте од рибље чорбе правили рибу.
Вучић: Не могу да нападнем идеју Југославије
Председник Србије Александар Вучић рекао је недавно да са ове историјске дистанце не може да напада идеју Југославије.
Одговарајући на питање да ли је Југославија била најбољи оквир тада за Србе или грешка, Вучић је казао да „данас то изгледа као кобна грешка“.
– Веома ценим то што је радио краљ Александар Карађорђевић. Реч је о добром краљу. Човеку који је страдао на ужасан начин, завером у којој су учествовале усташе, ВМРО, и стране службе – објаснио је он.
Оценио је да смо после Другог светског рата правили веће грешке него после Првог, подсећајући да је краљ Александар добио широке српске етничке просторе. Навео је да је српски народ убедљиво поднео највеће жртве.
Некад свечана сала, данас учионица
У прелепом амбијенту Палате Крсмановића на београдским Теразијама, где је проглашена Краљевина СХС, сада ради Висока школа социјалног рада. На спрату, у сали 2, у којој је пре сто година одржано свечано проглашење нове државе, данас студенти слушају предавања и полажу испите.
Знају ли они шта се пре једног века догодило на овом месту?
– Не знамо – кажу. За Краљевину СХС су чули, али више детаља о држави њихових прадедова – не знају.
На згради нема никаквог обележја које би упућивало да се ту одиграо један од најважнијих историјских догађаја у 20. веку.
Иначе, ова грађевина направљена је 1885. године, а пројектовао ју је архитекта Јован Илкић. Познати трговац Алекса Крсмановић у њој је живео до своје смрти 1914. године, а зграду, као и читаво имање, завештао је српском народу. Одмах после проглашења Краљевине СХС, у зграду се уселио регент, касније краљ, Александар Карађорђевић и ту му је било седиште наредне четири године. За време окупације у Другом светском рату, објекат је служио као луксузна кантина особља немачке управе града. После рата, зграда је била највише позната по томе што се у њој три деценије налазио Протокол Државног секретаријата за иностране послове СФРЈ и Дипломатски клуб. И данас је позната као зграда Протокола.
Одлуке и декларације
Конкретни преговори о уређењу Краљевине СХС вођени су у два наврата – на Крфу 1917, када је донета Крфска декларација, и у Женеви 1918, када је потписан Женевски споразум. После рата, под вођством Југословенског одбора у Загребу је формирана Држава Словенаца, Хрвата и Срба, а истовремено су црногорски делегати на Подгоричкој скупштини донели одлуку о присајединењу Црне Горе Србији. И делегати Велике народне скупштине Војводине 25. новембра, такође, доносе одлуку о припајању Краљевини Србији. Проглашење нове државе, под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, уследило је 1. децембра 1918. године.
Нема прекида континуитета
– Држава СХС би била нова држава, ако између ње и Краљевине Србије нема правног континуитета, а ако тога континуитета има, онда је то стара држава. На основу анализе правних чињеница, сматрам да између Краљевине Србије и Краљевине СХС постоји потпуни континуитет, дакле, то није нова држава – појашњава професор Гаћиновић. – Краљевина СХС је наследила цео систем међународних уговора Краљевине Србије. Између уговора под којима је живела Краљевина Србија и уговора под којима живи држава Краљевина СХС нема прекида континуитета. Стране државе нису осетиле појаву државе СХС као појаву новог правног субјекта с којим треба да уређују своје односе из почетка.
Љиљана Бегенишић, Новости / Хронограф
