„ИГРАЛИ СМО КАРТЕ, ВРАТА СУ ЛУПИЛА И ЗАПУЦАЛИ СУ“ Ни после више од 20 година не зна се ко је МАСАКРИРАО шест српских младића у „Панди“

Двадесет година је прошло у бескрајном стрпљењу у потрази за истином и правдом: масакр младића у „Панди“ био је злочин који је узнемирио јавност у држави и шире, а наговештено је да би могао да се деси.

Овако за Блиц уочи двадесете годишњице незапамћене трагедије у пећком кафићу – када су шесторица српских момака ни крива ни дужна убијена – причају очеви двојице од њих, Љубомир Ристић и Звонимир Гвозденовић. Ова двојица мушкараца тог 14. децембра 1998. остала су без својих синова Вукоте Гвозденовића (16) и Светислава Ристића (18), младића пред којима је био читав живот.

Несрећни младићи кобног дана седели су, као и сваког другог дана, у поменутом локалу. Дружили се. Међутим, двојица маскираних мушкараца око 20 сати улетела су у кафић носећи аутоматске пушке и починила незапамћен злочин: осим Вукоте и Светислава, убили су и Ивана Обрадовића (15), Драгана Трифуновића (18) и Зорана Станојевића (18). Од тада па до данас њихове убице нису откривене.

– Бол је бол и свако дете боли свог родитеља. Када се све то десило, сви смо били тотално изгубљени. Много смо размишљали. Ја верујем у државне институције, али у своје име кажем, претпостављам да је то 99 одсто урадила наша држава, тај државни врх из деведесетих – каже за Блиц Звонимир Гвозденовић.

Са сузама у очима он се осврнуо и на тај кобни дан.

– Двадесет година се боримо да сазнамо истину. Исто толико трагамо за њом. Куцали смо на сва врата, али нико нам није дао одговор – прича Гвозденовић.

То потврђује и његов кум, отац убијеног Светислава, Љубомир. Како објашњава, веровали су држави, институцијама. Али то поверење 1998. године коштало их је губитка најмилијих.

– Веровали смо власти јер су била ратна дешавања када је наводно сломљена кичма „шиптарском тероризму“, тако је барем рекао тадашњи портпарол СПС Ивица Дачић. Поверовали смо и убрзо после те његове изјаве платили цену – прича Љубомир.

Како објашњава,  пошто су им деца настрадала ни крива ни дужна, тражили су правду и истину од институција. Међутим, готово нико их није примио.

– Обратили смо се МУП-у и Влајку Стојиљковићу. Никада нас нису удостојили да нас приме. Видели смо да ствари воде у погрешном правцу. Обратили смо се надлежним институцијама после петог октобра. Дато је неко обећање да ће се формирати тим, међутим нико нам се више никада није обратио. Обратили смо се и Ђинђићу, међутим ни од њега нисмо добили одговор. Када смо писали Тадићу, он је нашао неког човека који нас је примио, али начин на који нам се обратио био је нецивилизован. Ангажовани су и људи у МУП, то је водио Миле Новаковић. Ништа се није дешавало. Никакав помак није остварен – прича Љубомир.

Каже да он, као и сви остали родитељи чија су деца настрадала те кобне ноћи, има право да сазна шта се десило.

– Чекамо да Тужилаштво за организовани криминал изађе са званичном информацијом. Да кажу ко је убио нашу децу. Знамо да је саслушано око 40 сведока, да су изведени неки докази… – објашњава Љубомир и додаје да никада ниједан родитељ који је изгубио сина тог кобног 14. децембра 1998. године неће престати да тражи истину и да се нада да ће убице и налогодавци бити пронађени и процесуирани.

– Не занимају ме извршиоци, хоћу да знам ко су налогодавци овог злочина – закључује отац настрадалог младића.

Надамо се снази Вучићевог ауторитета

„Желим да у име свих родитеља изразим захвалност Александру Вучићу: нико други није хтео да разговара о случају „Панда“. Надамо се да ће снагом свог ауторитета дати допринос да се случај „Панда“ реши“, казао је за Блиц Љубомир Ристић.

Играли смо карте, врата су лупила, запуцали су…

Нас деветорица смо и играли карте, скоро сви гимназијалци, од прве до четврте године. Пала ми је карта, сагнуо сам се за њом. Врата су лупила. Подигао сам главу и видео двојцу маскираних са аутоматским пушкама. Запуцали су… – овако се за Блиц раније злочина присетио преживели Никола Рајовић.

– Били су у црном. Са фантомкама. Један нижег раста, други висок. Уперили су цеви. Легао сам на под. То је трајало, чинило ми се, читаву вечност, али су рафали одјекивали само 10 секунди. Спасло ме је то што сам се сагнуо за картом – каже за Блиц Никола Рајовић (33).

Сузних очију испричао је како је видео мртве и рањене другове.

– Мики Шабовић, који је био рањен, довикнуо ми је да бежим да не баце бомбу. Дошао сам до Ристића, а он ми је рекао: „Немој да ме дираш, погодило ме је у кичму, али сам добро. Превези друге теже рањене.“ Видео сам га када смо дошли у болницу. Упитао ме је: „Шта нам урадише?“ Тада сам га последњи пут видео – сећа се Рајовић.

Бојана Богосав, Блиц