Многи пију бромазепане кад треба да уђу у одељење са насилним учеником, прича наставник Милорад Антић.
Случај наставника у Хрватској, који је на крају и физички морао да се супротстави проблематичним ђацима, отворио је Пандорину кутију. Просветари више не желе да ћуте о терору који трпе када се врата учионице затворе.
Псовке, увреде, гађање мобилним телефоном и хемијском, претње смрћу – неизоставни је репертоар насилних и проблематичних ђака са којим се скоро сваки професор у Србији бар једном сусрео. И не, то нису наивне игре попут лепљења жвака на столицу, како су школарци некада умели да се нашале са својим наставницима.
Проблем насилних ђака иде дотле да поједини професори због њих отварају боловање или беже из школе.
– Довели су ме на ивицу нервног слома. Кад год бих ушла да одржим час том одељењу седмака, чекао ме је пакао. Једном су се испи*али у сунђер и то су ми чак и рекли кад сам га узела у руке да обришем таблу. Пљували су ми на столицу и лепили жваке по њој. Зову ме „ку*вом“ и прете ми да ћу, ако им дам јединицу, видети зашто сам „ку*ва“ – прича ова професорка физике у основној школи која је недавно, баш због свега што се дешава, отворила боловање.
Ауторитет наставника срозан је до те мере да је с оваквим ситуацијама све теже изаћи на крај. Нарочито када се узме у обзир да директори школа ћуте и препуштају наставницима да се сами изборе са насилним и проблематичним ученицима. „Директорка криви мене и каже да ја ‘не умем са децом'“, жали се ова физичарка.
Милорад Антић, председник Форума средњих стручних школа, упозорава да је проблем насилних ђака последњих година ескалирао, а да директори, због угледа школе, такве проблеме упорно гурају под тепих.
– Почев од седмог разреда основне школе па до четвртог средње има свега: од псовки до викања, напуштања часа уз лупање вратима, гађање наставника хемијском и лењиром… Колегама се дешава да им ученик каже да ће их запалити ако му дају јединицу, уносе се у лице професорима, прете им, говоре „ко те шиша“… Директорима школа битно је само да се за овакве ствари не прочује и препуштају наставницима да се сами изборе с тим – прича Антић.
Многи, додаје он, пред час пију бромазепане и психички се припремају за оно што следи кад уђу у одељење у којем постоји насилник.
– Насиље је најприсутније у мање популарним средњим школама, где постоје ученици који то нису желели да похађају и који су због тога изразито фрустрирани и незадовољни – напомиње Антић.
Ову тезу потврђује и Небојша Соколовић, директор ЕТШ „Никола Тесла“ у Нишу. Како каже, проблеме са појединим одељењима у дуалном образовању решили су тек кад су ученике заинтересовали за тај програм и кад су им објаснили да их после школе одмах чека посао.
Ипак, директор Соколовић није био расположен да баш много прича на ову тему.
– Иако смо већински мушка школа, ми заиста немамо проблем са насилним ђацима. Деси се некад да неко опсује наставника, да се не јави у ходнику кад прође поред наставника, или да у бесу испусти мобилни телефон…. Али, нема озбиљних манифестација насиља. Имамо добру културу опхођења ученика у школи и генерално сам задовољан њиховим понашањем – тврди он.
Наставници, с друге стране, имају другачије приче. Кажу да, осим подршке колега који су са њима у истом сосу, нико други не жели да се бави овим проблемом. Осим кад не дође до тога да ученик потегне нож или удари наставника, без чега иначе ниједна школска година не може да прође.
Миљана Лесковац, Телеграф
