Краљевска династија Карађорђевић и њени наследници поседују читаву листу имовине широм бивше Југославије, али само на папиру. Некретнине, земљиште, фабрике преузети су још током Другог светског рата и до дана данашњег нису им враћени.
У међувремену мењала се и држава и власти, било је још и ратова, али је статус имовине Карађорђевића остао непромењен. Засад је познато да ће једино за некретнине у Србији краљевска породица добити одштету од највише пола милиона евра. То је одлука Агенције за реституцију коју је потврдио Управни суд.
„Власт се мења, али однос према туђој имовини не“, тако за Блиц Драгољуб Ацовић, председавајући Крунског савета, оцењује претходних нешто више од седам деценија из угла интереса краљевске династије.
– У време Краљевине Југославије, приватна имовина краљевске породице била је заштићена и неприкосновена као и сваког другог грађанина. Када је краљ Александар I убијен у Марсељу 1934, отворен је оставински поступак који је трајао до 1938, када је пресуђено да краљеву имовину наслеђују равноправно његова три сина, јер краљ није оставио тестамент којим би одредио другачије, иако је владајући краљ, у својству старешине династије, имао одређено првенство. Немци су током окупације имовину пописали и блокирали, али је нису дирали, вероватно очекујући „коначно решење“ српског питања. После ослобођења имовина је једно време била под управом намесника, а после Титове одлуке о увођењу републике конфискована је вољом Тита и партије. Тако је остало од тада до данас – тврди Ацовић.
Како каже, и када је одлуком Владе и Народне скупштине поништена одлука из 1947. године, и када је проглашена и формална рехабилитација краља и његове породице, одлука о имовини је остављена на леду до ступања на снагу новог закона.
– Нови закон је предвидео старо решење: од имовине која је људима одузимана вољом партије која је себе прогласила за државу, враћа се директно само оно што држава, из било ког разлога, огласи да јој не треба. За оно што тврди да јој треба, не упуштајући се у оправданост или тачност такве тврдње, држава власника или власнике обештећује са максимално укупно пола милиона евра, без обзира на вредност и садржај имовине, а то обештећење исплаћује када хоће и ако хоће. И ако су по Уставу сви грађани равноправни, и сви облици својине једнаки, држава сматра да оно што вреди припада њој, а да грађанима припада оно што преостане. Држава се брани да нема новца да свакога обештети, па зато сви има да се задовоље оним што је преостало после расподеле; држава не жели да новац потражи тамо где га има. У овом ставу разлике између разних извршних и законодавних власти после 2000. године претежно су декларативне и симболичке природе – наглашава Ацовић.
Захтев Карађорђевића за повраћај имовине слично је третиран и у другим бившим југословенским републикама.
– У Словенији су породицу Карађорђевић законски изузели из права на повратак имовине, у Црној Гори су отворили судски поступак без краја, у чему имају велико искуство, а у међувремену су имовину највећим делом или распродали или уништили, а у Македонији су је једноставно продали. У Хрватској и у Босни и Херцеговини Карађорђевићи су поседовали многобројна права, искључиво корисничка, али без некретнина. Права по основу поседовања концесија, рудника, акција и сличног законски су поништена – констатује Ацовић.
Како каже, Карађорђевићи, за разлику од многих других и некада и сада, нису имали некретнине изван државе у којој су живели.
– Имовина Карађорђевића је била документована, и о њој је вођено детаљно књиговодство. У државним архивима се и данас налази велики број докумената који се односи на то. Задужбине које су Карађорђевићи основали укинуте су, а имовина тих задужбина опљачкана или раздељена, или им се право на имовину оспорава, с позивом да немају континуитет који им је, притом, законом укинут. Имовина Карађорђевића је лоша савест погрешно схваћене привилегије власти чије је једини извор револуционарна пљачка и безакоње; храброст да се са тим раскрсти не постоји ни данас, седам деценија касније. Ту се и не ради само о имовини Карађорђевића, но о ставу да је држава непогрешива, а њена моћ неупитна, чак и када чини лоше. Добитници тог стања нису грађани, а губитници јесу сви, чак и сама држава. Уосталом, држава је и до сада била власник све те имовине, а шта су од тога имали грађани, ја нисам успео да установим ни после поменутих седам деценија. Ако је тај став оправдан, шта смо то ми у читавом овом периоду стварно мењали, и да ли су и данас Бихаћ и Јајце отац и мати нашег постојања? – пита се Ацовић.
Дворци Дедиње и Бели двор
Дворски комплекс династије Карађорђевић се налази на врху Дедиња. Окружен је шумом и цео комплекс се простире на 134 хектара, што је три пута већа површина од Калемегдана. Зграда Белог двора у истом комплексу зидана је по жељи краља Александра Првог као резиденција за његове. Зграду, која је грађена од 1934. до 1937. године, пројектовао је архитекта Александар Ђорђевић. Када је Двор завршен, у њега се уселио кнез намесник са својом породицом у очекивању краљевог пунолетства. У приземљу ове класицистичке зграде налази се велики свечани хол и низ салона опремљених у стилу Луја XV и Луја XVI са венецијанским лустерима. Ту је и дворска библиотека која је имала око 35.000 књига и свечана трпезарија намештена у стилу чипендејла.
Дворац Милочер крај Будве
Карађорђевићи су тридесетих година прошлог века купили земљу у парку, углавном од мештана. Краљица Марија Карађорђевић је у дворац уложила 4,5 милиона ондашњих динара, а цео комплекс је финансиран из краљеве благајне. Она је све време надгледала радове, у неколико наврата је ту боравио њен супруг краљ Александар, пре трагичне погибије у Марсељу 1934. Краљица је 1936. године отишла у Енглеску, због школовања деце. Милочерски летњиковац са пратећим објектима и земљиштем власти тадашње Југославије су одузеле убрзо после Другог светског рата. Адаптиран је у хотел са шездесетак кревета и деценијама је радио у саставу хотелског предузећа „Свети Стефан“, касније великог „Монтенегротуриста“, односно ХТП „Будванска ривијера“.
Вила Блед
Вила Блед била је омиљена летња резиденција краљевске породице. Краљ Александар Карађорђевић је дворац купио 1922, а градио га је аустријски војвода Ернест Виндишграц. Дворац се водио на краљицу Марију, баш као и Горња и Доња Радовна, и летовалиште у Мезаљки. Указом о одузимању држављанства и имовине Карађорђевићима од 2. октобра 1947. ово је конфисковано. Вредност виле на Бледу, Горње и Доње Радовне и једне електричне пилане, после Другог светског рата процењена је на нешто више од 12,8 милиона тадашњих динара. Летовалиште у Мезаљки процењено је на нешто више од два милиона. Тито је својевремено наложио да се на имању изгради нова резиденција, а вила је служила за дипломатске и протоколарне обавезе. Године 1984. претворена је у хотел.
Србија
Дворци Дедиње и Бели двор
дворска башта Раковица
кућа на Булевару Црвене армије 75
Краљев дом у Улици Миодрага Давидовића на Топчидерском брду
Зграда у Абердаревој улици број 1 чија је власница била краљица Марија
Електрична централа, среска болница, стари Карађорђев конак и прва српска
кафана У Тополи
Студентски дом у Булевару краља Александра
Архив Југославије
Рудник и фабрика Шевица
Рудник Волуја
Фабрика за прераду златне руде у Глоговици
Угљени рудник Сиколе
Лабораторија за прераду злата Несреница
Лагер у реци Пек
Рудници Бродица и Железник за ваљање златне руде
Црна Гора
Дворац ‘Лесковац’ у општини Ријека Црнојевићкућа са плацем у центру Цетиња.
Дворац ‘Милочер’ крај Будве.
Словенија
Вила на Бледу
Горња и Доња Радовна
Брдо код Крања
Летовалиште Межакли у Андрејевом Селу.
Дворац на Бохињском језеру
Ловачки дворац у Каменичкој Бистрици
Македонија
Велико дворско пољопривредно добро Демир Капија, код Неготина на Вардару.
Марко Ташковић, Блиц
