Када је Стаљин обнародовао раскид са Југославијом, Тито је отишао на Брионе – некадашње летовалиште хабзбуршког цара и италијанског краља – који су делом били под британском окупацијом.
Избацивање Југославије из Савеза комунистичких партија 1948. представљало је преломни догађај у тријумфу југословенског комунизма под вођством маршала Тита. Његови биографи наводе да је у почетку кризе једино он био равнодушно опуштен и, уместо седења на бесконачним састанцима, отишао је на Брионе да предахне. То је лепа слика смиреног херојства, која је југословенском маршалу, без сумње, пристајала. Ипак, потребно је имати у виду и чињеницу да су Бриони – некадашње летовалиште хабзбуршког цара и италијанског краља – делом били под британском окупацијом. Не мора се тврдити да је маршал ту могао да се мирно посаветује са неким значајним британским изаслаником. Ова сумња је разлог више да историчари њушкају по старим хартијама.
У почетку је Централни комитет дозволио изјашњавање о Резолуцији Информбироа. Објашњено је да Тито и Кардељ нису смели да иду на састанак Информбироа у Букурешт, јер су били уверени да се одатле неће вратити. Зна се да су обојица добили виле у Женеви, али никада није откривено када су грађене и којим поводом. И то није доказано. Цели Централни комитет КП Босне и Херцеговине је затражио разговоре у Београду. Једино их је Ђуро Пуцар поздравио и рекао да је њему све јасно. Одмах је постао и секретар тог комитета. Осталим члановима је прогледано кроз прсте, али је пређашњи секретар Родољуб Чолаковић остатак живота провео изолован и послушан.
Југославија је доживела један период терора после 1948. године. Љубодраг Димић, у делу „О српској државности“ (2001), наводи да је у погон стављена мрежа од око два милиона доушника и информатора. Ухапшена су 55.663 осумњичена, по званичној оцени, али је број свих привођених знатно већи. Касније је јавно признато да је већина њих била невина. У Србији је ухапшен 28.661 осумњичени, у Хрватској 22.000 осумњичених, и то већином Срби.
Концентрациони логор на Голом отоку ће постати симбол бруталности у југословенској историји, без обзира на то што је апсолутна већина народа одобравала последице. Каже се да је идеју за логор дао Едвард Кардељ. У Грчкој је постојао сличан логор за грчке комунисте и неко би некада требало да направи паралелу. Претпоставља се да је од система самокажњавања погинуло око 400 људи, али број обогаљених се креће и до неколико хиљада. То је била најгора тиранија у ондашњем свету. Она је, ипак, брзо престала, са последицама постепеног демократизовања политичког поретка.
Остаће, међутим, све до пропасти југословенске државе, правило да не може постојати никакав умишљеник који би се усудио да учини било какав, макар симболичан приговор. У старој гарди која је изнела револуцију, ипак је било људи који су то могли радити. Другим речима, очигледан прогрес ка вишем степену политичке толеранције није долазио до законских прописа, него од круга руководећих људи који су сами, у затвореном кругу, одређивали правац развоја.
Поредак који је Југославија почела да надграђује после прекида односа са Совјетским Савезом 1948. и почетка дестаљинизације источноевропског тоталитаризма ипак није био демократски. Он је и даље, до Титове смрти 1980, остао лична диктатура, после тога диктатура једне изоловане елите чији се круг није могао споља мењати. Одмах после прекида са Совјетским Савезом почело је увођење децентрализовања и пораста права самоуправљања. У децембру 1949, дозвољено је да 215 већих предузећа, везаних за војску, почне експерименте са увођењем радничког самоуправљања.
Коначно, Народна скупштина је усвојила, 27. јуна 1950, Закон о радничком самоуправљању. Са индустрије ће се то проширити на просвету, а затим на све друштвене делатности, сем индивидуалних поседника и сеоских задруга. Још увек је партијска структура власти све држала у рукама. Историчар Џон Лампа (Lampe), у књизи „Југославија као историја“ (1996), цитира извештај америчког амбасадора из 1954, да Тито и његов унутрашњи круг расправљају о питању како да се изврши децентрализација а да се не изгуби политичка контрола. Одлучили су да су гарантоване цене и организација партијске хијерархије у том тренутку боље јемство него класна свест. Самоуправљање је тиме изиграно. Остало је тешка декорација на старом комунистичком поретку државне контроле свега постојећег.
Увођењем радничког самоуправљања у Југославији, започет је модел једног друкчијег типа социјализма, ослобођеног тоталитарне стеге. Називали су га социјализмом са људским лицем. Пре него што покуша да се дефинише шта је то титоизам, како се овај нови систем свуда у свету називао, потребно је одговорити на питање одакле је дошла идеја о радничком самоуправљању.
Постојало је уверавање о томе да је то „све по Марксу“, уз кафанску доскочицу „пола по Карлу, а пола по Гручо (Groucho) Марксу“. Навођени су неки примери Париске комуне 1871, али је то немогуће потврдити. Kao и примери из ране фазе совјетске историје. Перез Баро је заступао интересантну тезу о томе да је „радничка контрола индустрије“, уведена у јесен 1936, у Каталонији, утицала на победу идеје радничког самоуправљања у Југославији.
Нису у питању само раднички савети у предузећима и свим друштвеним установама, него филозофија подруштвљавања, на којој је цела та историја почивала. Готово исти систем подруштвљавања и радничког самоуправљања је први пут уведен у темеље друштва и државе у Мусолинијевој Republica di Salo 1944. Пошто су га ослободили нацистички падобранци, Мусолини је најпре посетио Хитлера у његовој пруској „вучјој јами“, вратио се у Италију и почео грозничаво да обнавља фашистичку странку и страначку милицију.
Конгресом у месту Сало у северној Италији, Италија је уставно проглашена за нову социјалну републику. Наступио је сурови грађански рат, који је оставио печат на целој италијанској будућности.
У италијанском фашизму је одраније постојала дебата о трансформацији друштва, од државног капитализма у његов либерализам, самоуправни вид. Требало је да се ствара нови друштвени поредак, који ће избећи класични капитализам, али и класични бирократизам у социјалистичком систему совјетске државе.
Мусолини није сматрао да је окренуо леђа својим ранијим социјалистичким убеђењима кад је постао оснивач фашистичког покрета. Веровао је да је сасвим у складу с Марксовом концепцијом да социјалистичку револуцију може остварити само друштво које је имало своју грађанску револуцију и искуство развијеног капитализма.
Милорад Екмечић, Новости
