После ове књиге више ништа неће бити исто – каже награђивани песник Милоје Дончић, аутор антологије плагијата југословенске поезије „Ресавски венац“.
Књига садржи 31 песму аутора са простора бивше Југославије који су преписали стихове најчешће страних аутора и објавили их као своје. Шокантна антологија открива да су међу онима који су „позајмљивали“ стихове или чак целе песме нека од најзначајнијих песничких имена с ових простора чија дела красе школске лектире: Оскар Давичо, Васко Попа, Добриша Цесарић, Мак Диздар, Драго Иванишевић, Гане Тодоровски, Аца Шопов…
Уз техничку помоћ неколико професора и њихових асистената обрађено је 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 броја недељника дневних новина, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама. Коришћена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика. Ово је први истраживачки рад овакве садржине у овом делу Европе.
– Пре десетак година дошао сам на идеју да направим књигу плагијата песама јер сам приметио да се стихови из страних препева аутора из Русије, Немачке, Италије и Француске могу наћи у песмама значајних песника са простора бивше Југославије. На овај нимало лак посао утрошио сам нешто више од шест година. Уз техничку помоћ неколико професора и њихових асистената обрађено је 248 превода збирки песама, 982 броја књижевних часописа, 118 антологија, 151 зборник радова, 1.263 броја недељника дневних новина, скрипти и билтена, што укупно износи 9.588 песама. Коришћена је грађа 74 преводиоца са 27 светских језика. Ово је први истраживачки рад овакве садржине у овом делу Европе – каже Дончић, који је 1999. године књижевни рад крунисао Звездом Фредерика Гарсија Лорке. Он истиче да је његов рад изазвао неверицу у песничким и књижевним круговима још пре него што је књига изашла.
– Сада се сви чуде „како је то могуће“, а нико се не чуди када опљачкају банку. То је нормално. Па и ово је крађа. Велика духовна берба. Брао је ко је хтео. Као да су шљиве, а не песме. Надам се да ће ова књига променити нешто и да неће бити тако масовног преписивања, које је посебно узнапредовало уз коришћење интернета и компјутера – наводи Дончић, чија је збирка песама „Зобница“ својевремено штампана у 300.000 примерака. Он истиче да је међународна размена преводилачких фондова највећа подвала у историји књижевне сарадње са светом.
– Службеници министарстава, СИЗ-ова за културу, културни аташеи најчешће су били писци по службеној дужности, а без основног књижевног дара и знања. Многи од њих су у овој књизи. Судски тумачи су преводили велике песнике у име дипломатије, а на штету поезије – закључује Дончић.
Mеђународна размена преводилачких фондова највећа je подвала у историји књижевне сарадње са светом.
Бранко Јаначковић, Блиц
