Монах Софроније више од десет година болује од терминалне болести моторних неурона. Комуницира са компјутерским системом који му омогућава да пише очима. Иако прикован за кревет овај монах теши, охрабрује, крепи и подиже све – болесне и здраве, неверне и верне…
Непокретни монах Софроније, који болује од последњег стадијума aмиотрофичне латералне склерозе, будући да он сам, како каже, има послушање да комуницира путем електронских медија са болесницима који пате од тешких болести, недавно је дао дирљив интервју Телевизији Крит у емисији „Православна реч“ на тему „Болест и нада“ уз помоћ програма за коришћење тастатуре погледом. Ево његових речи.
***
Браћо благословена, радујте се у Господу!
Ја сам монах Софроније из Светог манастира Гувернето у Хањи, на Криту. У кревету сам годинама и не излазим из келије, али се не осећам затворено – молитва ми омогућава да комуницирам са Богом, компјутер ми омогућава да комуницирам са целим светом.
Имам озбиљну и ретку болест. Парализован сам и могу само да померам очи. Али имам веома благословену технолошку помоћ – компјутерски систем којим пишем очима, односно користим екран компјутера само очима. Имам привилегију да комуницирам са пацијентима који пате од тешких болести попут мене. Интернет је алат који ми служи да кажем утешну реч, реч нашег Христа онима који пате, који су очајни, који су изоловани, који верују да су у ћорсокаку.
Бол је велика школа и она учи самоспознаји која води ка братознању и на крају богопознању. Бол те понижава и са смирењем наше срце омекшава и отвара се Богу и ближњему. Комуницирам са људима широм света који пате од физичких или менталних болести. Уз помоћ Божју, са својим искуством на кревету бола, разумем их, макар и мало да им дам утешну реч, реч Христа нашег. Данас је у свету толико усамљености и превирања и страха. Ми хришћани који имамо Божји дар познавања Христа морамо да делимо са нашим ближњима радост, мир и љубав, која је Христос. Није ли то циљ нашег постојања, да се сви спасемо?
Живот је дар од Бога, свима нама. Разумем ово боље него икада сада када сам у кревету. Нико од нас није дошао у живот својом вољом. Па како можеш да окончаш свој живот када ти он заправо не припада? То је, по мом мишљењу, проблем нашег времена, оно у савременом човеку негује себичан начин живота, одсечен од друштва, од породице, комшилука, завичаја итд. услед чега себе сматрамо независним, самопокретним у овом свету. Мислим да је погрешан поглед на живот који човека нашег времена води од „самообожења“ до самоубиства. Разумем да болесник не жели да постане терет другима или да не жели да његови најмилији виде како пати. То је веома понижавајуће – знам то врло добро. Али понизни имају Царство Божје.
Без Христа бих и ја био у хаосу. Постоји још један бол који је болнији од бола о коме говоримо. И то је бол који осећа душа, када јој недостаје присуство Божје, које све оживљава и даје смисао овом људском болу. Одсуство Бога из човековог живота данас је најболнији и најнеподносивији бол.
Кревет бола ме спаја са Богом и интензивније осећам Његову љубав и присуство. Али, то не значи да не долазе тренуци људске слабости. Хришћанину су потребне вера, храброст и смелост. Бог те никада не оставља. Бол и тешкоће су понекад неподносиви за људе. У овим тренуцима јаче осећам Божје присуство и утеху. Неко би питао како бол може постати благослов и шта може значити „живот“ када сте заглављени на кревету бола? Мислим да одговор на ова два питања може дати само Онај којег добијам и ја у тешким тренуцима, када размишљам о страдалном и распетом Христу. Прво је свој бол претворио у благослов. И Његов сопствени живот је на Крсту прослављен и у свој историји Он је остао као Цар Славе. То је модел и истовремено остатак свих болова.
Ја, на пример, имам aмиотрофичну латералну склерозу – болест Стивена Хокинга. Нема лека. Парализован сам, само померам капке и усне. Не гутам, храним се преко сонде. Не дишем самостално, осим уз помоћ вентилатора. Могу вам рећи и детаље али довољно је ако кажем да не могу ништа без помоћи некога ко ће се бринути о мени. Као мирјанин био сам веома независан и то до веома себичне мере. Сада када без неког другог не могу учинити ни најмању ствар, разумем зашто нас је Христос научио да будемо сједињени у једном телу (Цркви, прим. Хронограф). Потребни смо једни другима, да будемо у заједници са нашим ближњима. Зато је најпозитивнији добитак моје болести моје сједињење са Богом, и осећај да ми Његова љубав испуњава срце.
Живот без Христа није живот. Са Христом у центру вашег живота имате љубав, мир и живот има друго значење. Као што је свети Порфирије рекао: „Христос је све“.
