У гружанској вароши Борач и данас постоји гробље из 16 века, а под њим још једно из 13. Овде је највећа групација споменика капачара на целом Балкану.
Споменик и на њему уклесана шака која држи цвет, ономе ко зна да „прочита“ довољно је да се срце стегне. Јер под каменом лежи млад човек, прерано „убран“ из живота. На овом су месту споменици заправо камене књиге које више говоре о преминулима него речи на мермеру у 21. веку.
У гружанској вароши Борач и данас постоји гробље из 16 века, а под њим још једно из 13. Овде је највећа групација споменика капачара на целом Балкану, у општини Кнић, између Крагујевца и Горњег Милановца.
– Најстарији гроб у овом, да кажем видљивом делу, је из 16. века, док археолози кажу да се испод овог гробља налази још једно из 13. Ово је културно и историјско благо Горње Груже. Споменици су, иначе, били обојени, а неки још и данас јесу, боје су остале. Специфични су и по својим уметничким вредностима – објашњава Младен Новаковић, вероучитељ у варошици Борач.
Под једним од споменика је његов предак. Мирко Новаковић из Груже поживео је тек 18 лета, а упокојио се 1918. То је наведено на предњем делу споменика. Али, цртеж на другој страни каменог крста довољан је за туговање. На њему шака и у њој цвет.
– Ако је човек преминуо превише млад, на споменику је приказан цвет у руци. Ако је преминули био војник, слика је са пушком и шајкачом. Ако је био дрвосеча, приказан је са секиром и томе слично. Из тога се и са споменика може видети ко су били преминули, чиме су се бавили, практично и какав су живот водили – објашњава вероучитељ.
На другом споменику стоји „сарани се“ Владимир, син Обрадов, живе 16 година. И под текстом – шајкача.
Ако се ови споменици упореде са данашњим, делује да далеко више говоре о онима који су се отисли у вечност под њима. Име Петар Петровић са годином смрти у 2018. не говори ништа о њему, али исто име са исклесаном шајкачом и годином смрти 1918. говори много више.
Овај други Петар страдао је бранећи отаџбину, а ако му је вечна кућа на сеоском гробљу, оставио је земљу, стоку и породицу да би одбранио своју државу.
Тачан број споменика на старом гробљу у варошици Борач није познат. Овде су сахрањивани мештани од 16. века све до краја Другог светског рата. Колико је под овим гробљем хумки из 13. века тек нико не зна. Није детаљно истраживано.
– Овде је највећа групација споменика капачара на целом Балкану. Специфични су јер имају „тело“ од камена и одозго капак, као кров или надстрешницу која их штити од утицаја временских прилика. Личе на ексер. Због тога су дуговечнији него други – објашњава вероучитељ Младен Новаковић.
На прастаром гробљу у вароши Борач, крај чувеног Борачког крша, који је заправо угашени вулкан и много касније средњовековна тврђава, нису сахрањиване самоубице, али ни највиђенији људи. Самоубице почивају у дну порте цркве преко пута гробља. Највећи добротвори сахрањивани су тик уз цркву.
М. Р, Телеграф
