Пуне две деценије ово питање је кључна тема расправе о НАТО агресији која је трајала пуних 78 дана, када је превласт у ваздуху пресудно утицала на однос снага.
Да смо имали С-300 никада нас не би напали! Пуне две деценије ово питање је кључна тема расправе о НАТО агресији која је трајала пуних 78 дана, када је превласт у ваздуху пресудно утицала на однос снага!
Феномен звани ракетни систем ПВО С-300 српску јавност и политичаре и даље окупира још од почетка девесетих година прошлог века, па све до данас, када повремено прича о набавци овог система избије у јавност.
Могло би се поставити питање, где је запело?
Бивши командант ЈРВ и ПВО генерал Спасоје Смиљанић на питање да ли је државно руководство 1990-их година прошлог века закаснило у набавци С -300 каже:
“Препоруке војске су биле оправдане, али државно руководство је било у веома сложеној ситуацији кад је у питању било материјално стање у земљи, кад су у питању моћи да се купи такво оружје, то је једна страна негативна целе приче, а друга страна је стање у Русији, које је било још горе него што је било код нас. А политички односи између државног руководства Србије односно Југославије и Русије тада нису били баш братски, као што стално говоримо, а поготово што је на челу те Русије био Јељцин, који је био под потпуним утицајем, па чак и контролом америчке администрације. Према томе нити се може рећи да је правовремено указивано на потребну модернизацију, пре свега ПВО система и набавке С-300, не може се негирати ни стање земље у односу са Русијом и стање у Русији и посебно став Јељцина у односу на СР Југославију.
На питање које је генерал Смиљанић поставио на крају своје књиге: Зашто државни и војни врх земље и Влада СРЈ није реаговала 1997. и предузела мере набавке и осаврмењивња ПВО пензионисани генерал додаје:
“Ја сам рекао зашто нису. Таква ситуација је била у којој је требало много воље и разумевања с једне и друге стране да се то реализује. Ми нисмо имали новац да купимо један дивизион С- 300, који кошта око 150-160 милиона долара. Према томе уз то иде још и још… Требало је преко милијарду долара издвојити за нешто бољу одбрану од оног што се очекивало.
На питање да ли је било реално да се набави систем и колико би ствари биле другачије да је набављен 1999. Смиљанић додаје:
“Да смо имали С-300 до агресије не би дошло. То потврђује страх и непознаницу америчку од тог система. У кратком року тражен је три пута разговор Пебертона са мном у нади да ће извући истину односно податке о томе имамо ли С-300.
Обазирући се на питање колико би значила сада испорука С- 300 Србији Смиљанић каже С -300 задовољио би потребе Србије.
Митови и реалност
Први трагови о набавци С-300 постојали су још у време СФРЈ, када је ЈНА била живо заинтересована за набавку овог ракетног система, међутим планове је одложио грађански рат који је уследио 1991. године.
Савезна Република Југославија такође је била заинтересована за набавку ракетног система С-300, а о томе први пут повела се реч на седници Врховног савета одбране 2. јуна 1993 године. Набавку система С-300 први је споменуо тадашњи министар одбране Павле Булатовић (убијен фебруара 2000), који је захтевао 124 милиона долара да се издвоји из буџета са набавку С-300 и ракетног система ТОР. Тада је споменуо и да су вођени разговори са потенцијалним набављачима опреме и да је остављена могућност разговора у вези с кредитирањем компензационог посла, уколико се одобри оваква куповина. Међутим од те приче није било ништа јер се набавка спомињала у јеку жестоких санкција које је УН увела против СРЈ, а 1993. је време када је хиперинфлација незаустављиво марширала.
Прича о С-300 наставила је да живи кроз прилоге у војним часописима. Уследио је Дејтон, а поновно оживљавање приче о набавци С-300 уследило је 1997. године, када је покојни Павле Булатовић поново у медијима споменуо набавку овог ракетног система. Да се нешто конкретно тад радило појаснио је и некадашњи командант РВ и ПВО ВЈ генерал Спасоје Смиљанић. Смиљанић у својој обимној књизи Агресија НАТО, Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине потврђује са два документа да су тадашњи командант Ратног ваздухопловства Љубиша Величковић и помоћник НГШ ВЈ за РВ и ПВО генерал-мајор Мирко Вучинић израдили предлог модернизације РВ и ПВО. Акт Техничке управе ГШ ВЈ пов.број 1645-1 од 1. августа 1997. предвиђа набавку два ракетна дивизиона С-300 ПМУ-2 за шта је издвојено 1.200.000.000 динара.
У другој половини 1997. у Москву је отпутовао и тадашњи председник Савезне владе Радоје Контић, који се у Москви састаје са тадашњим председником владе Виктором Черномирдином, који је изјавио да ће тај захтев бити размотрен, али никакав одговор није стигао. Ова набавка остала је у фиоци чекајући нове прилике.
Наредне 1998. године ескалирала је криза на Косову и Метохији. Отворени сукоб са ОВК у лето исте године довео је до заоштравања односа са НАТО, који већ од септембра почиње са отвореним претњама бомбрадовањем СРЈ. О томе Момир Булатовић пише у својој књизи да је у октобру убрзано разматрање набавке С-300.
“Потегли смо старе и нове везе, укључили дипломате и бизнисмене. Ни тајни ни подземни канали нису дали жељени резултат. Иначе, цена која је била енормно висока није била посебан проблем. Непремостиву тешкоћу представљали су његови габарити. Тако велики систем није могао проћи ниједан од дебело разрађених “споредних канала“… Овај систем је Југославији требало да служи као систем одвраћања, пошто је агресија била неизбежна“, пише Булатовић.
Тврдњу Моме Булатовића да је Југославија почела убрзано да тражи С-300 потврдио је и пензионисани генерал Благоје Граховац, који је у својој књизи “ Гласови из глуве собе“ описао како је текла набавка С-300 од Белорусије.
Наиме, Граховац, како описује, заједно са Лилићем послат је у 13. октобра 1998. у Минск да разговара о набавци С- 300. Да нешто није у реду, сведочи Граховац, сазнао је из сусрета са начелником ГШ војске Белорусије. Из разговора са њим Граховац сазнаје да белоруског колегу нико није обавестио о посети и да он не зна ништа. Генерал-пуковник је тад по сведочењу Граховца питао да ли му је познато да је једна мешовита делегација на челу са сином председника Лукашенка отишла у СРЈ са циљем да испита шта је потребно. Пошто од тога ништа није било Граховац и Лилић су се вратили назад у Београд необављеног посла.
Децембра 1998. на позив руског министра одбране Игора Сергејева, у Москву су отпутовали Павле Булатовић и генерал Бранко Крга. Сергејев је одбио могућност да испоручи С-300.
Иако се агресија на СРЈ приближавала све више, нагађања да ли ми имамо С-300 постала су свакодневна. Обавештајци разних провенијенција покушавали су до последњег дана уочи бомбардовања да сазнају да ли Југославија има С-300.
Јануара 1999. уследио је састанак начелника ГШ ВЈ генерала Ојданића и Смиљанића са начелником Главне обавештајне управе руске војске Валентином Корабљенком, где је дошло до краћег спора са руским генералом око тога ко кога обмањује. Упркос томе, нада да ће руски генерали убедити Јељцина да испоручи С-300 показала се као заблуда.
Шест дана уочи агресије у кабинету генерала Смиљанића водио се занимљив дијалог:
“Имате ли С-300?“ било је последње питање које је пуковник Џон Пембертон, војни ваздухопловни изасланик САД поставио 18. марта 1999. на трећем састанку са тадашњим командантом РВ и ПВО Спасојем Смиљанићем.
“Сазнаћете ако нас нападнете“, рекао је тад Смиљанић Пембертону.
Недељник Аргумент 22. марта 1999, после чега је престао да излази, донео је насловну вест да је Србија набавила С-300. Рат је почео два дана касније, али кафанска надмудравања настављена су са тезом да се чека само прилика да се С-300 употреби.
Трећег дана по избијању рата са НАТО, у Москву је отпутовала екипа експерата ПВО на челу са начелником управе АРЈ и ПВО генерал-мајором Младеном Карановићем. Том приликом у Москви је Русима представљена потреба за још два дивизиона С-300. Руси су тад обавестили нашу делегацију да је већина тражене технике у околини Москве и да проблема у испоруци неће бити, ако то одобри Јељцин. Док је Карановић боравио у Москви, у Команди ЈРВ и ПВО планиран је прихват технике и обуке људства до укључења у борбена дејства. Међутим од тога није било ништа. Посета је поновљена 4. априла, а војна делегација сусрела се са првим потпреседником руске владе Масљуковим који је изјавио генералу Карановићу да Русија неће војно помоћи СРЈ и да нема ништа од савеза са Русијом и Белорусијом.
Иначе, 10. априла 1999. генерал Карановић је о резултату неуспешне посете обавестио Милошевића у присуству Зорана Лилића. Милошевић је на констатацију Карановића да од испоруке С-300 нема ништа, рекао да Лилић има нове податке. У складу са тим донета је одлука о упућивању официра на обуку у Русију. Тако је 30. априла 1999. издвојено 150 официра који су послати на преобуку у Русију, међу њима је био и новопостављени командант 250. ракетне бригаде пуковник Тиосављевић и тазе пензионисани генерал Јовица Драганић који су прошли на обуку на С-300. Група се у Југославију вратила средином јуна 1999.
Све наде југословенског војног врха да ће Русија помоћи да се набави С-300 и остали ракетни системи дефинитвно су средином маја 1999. пали у воду.
Петооктобарским променама прича о С-300 дефинитивно је замрла.
Лукашенко и С-300 други пут међу Србима
Прича о Белоруској испоруци С-300 васкрсла је јуна 2014. године када је вечни председник Белорусије изјавио да је он нудио Милошевићу да испоручи С-300 и да је имао пилоте хероје који су били спремни да авионима пребаце С-300 у Београд, али да је кривац било руководство у Београду јер није веровало да ће их НАТО напасти, као и да је касније било касно јер је почела блокада. Лукашенко се осврнуо и на то да је Милошевић кукао како би, да му је С-300, било другачије, а да му је Лукашенко одговорио да је о томе требао да размишља раније. Лукашенко је изјавио и да је је војска била слаба и да јој је недостајала одлучност, организација и припремљеност.
