Замислите фудбалски тим чији капитен неколико минута пре краја утакмице при резултату 0:5 верује у преокрет и победу. Да је у питању неки Немац, то ништа чудно не би било. За Србе незамисливо!
Постојао је, ипак, изузетак и то у преломним тренуцима веома значајног историјског догађаја.
У тренутку кад Трећи рајх полако посустаје а фашистичка Италија полако прелази на страну Савезника, Тривун Р. Јефтић, одани присталица Адолфа Хитлера и Великонемачког царства (нацистичке Немачке), у септембру 1943. године и даље живи у уверењу да ће на крају Другог светског рата они које подржава преокренути ток сукоба и на крају тријумфовати.
Док се из Берлина евакуишу цивили због савезничких напада из ваздуха, Јефтић у истом граду ставља на папир своја запажања и мишљење о узроцима, току и исходу највећег оружаног сукоба у историји човечанства.
Према писаним предлозима које је током 1943. и наредне године упућивао, између осталог, министру пропаганде Јозефу Гебелсу и његовом колеги, шефу ресора иностраних послова Јоахиму фон Рибентропу, сачуваним у Архиву Хуверовог института у Стенфорду (САД), овај радикални националсоцијалиста српске националности за рат оптужује западне силе, предвиђајући им пораз.
Сматрајући да је Трећи рајх јак, јер га предводи Адолф Хитлер, “велики и генијални политичар, управо највећи човек свих времена“, и дан – данас за историчаре мало позната личност, и у времену кад је страна коју је подржавао клизила у подређени положај у односу на своје непријатеље, бираним речима демонстрира своје убеђење у исправност политике, лика и дела фирера у пресудној години рата.
Осим снага антихитлеровске коалиције, затим француског Покрета отпора, фанатични Србин прозива и своје сународнике јер се, по његовом мишљењу, боре за енглеске интересе.
Не уздржавајући се од отворено изречених квалификација на рачун српског народа и његове вере у подршку и помоћ из Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, Јефтић пише: “ … јер сте многи од вас (Срба – примедба Д.С) пре и после 25. марта 1941. чекали ту енглеску помоћ седећи крај ради(ј)а, слушајући енглеске лагарије“.
Насупрот опредељењу народа ком је припадао, сматрао је да је Србија требало да гради пријатељство са земљом у којој је током рата живео.
У то име изнео је и разлоге због којих је тако нешто требало да се деси, истичући Украјину, као простор ком је нацистичка Немачка донела благостање, наглашавајући обавезу Европљана да се боре на страни чланица Тројног пакта (Берлин – Рим – Токио).
Иако је Црвена армија седам месеци пре него што је ова његова анализа стања и перпсективе настала однела једну од пресудних битака која је преокренула ток глобалног сукоба на страну Совјетског Савеза и западних савезника, трупе Уједињеног Краљевства у јулу ушле на Сицилију а неколико дана пре тога умарширале и у Бари, бивши железнички чиновник је устврдио да је Немачка моћна због способности своје војске, убојитог оружја, природних ресурса којима располаже…
Да би своје ставове учинио сугестивнијим, оштријим, констатовао је и следеће : “Иначе, ко није на страни Адолфа Хитлера, тај је, заиста, у првом реду против себе“.
Заокружујући низ прозивки изречених на рачун националних, оружаних и политичких група, Јефтић као највеће непријатеље европских народа истиче Енглезе, Јевреје и комунисте, а Хитлера инаугурише у “првог претседника будућих сједињених европских држава“.’
Последња констатација је, време је показало, донекле остварена у пракси, јер су европске државе заиста сједињене у неку врсту (кон)федерације каква је данашња Европска унија, док су Тривун Р. Јефтић и њему блиска идеологија пре седам и по деценија остали непобеђени, бар не до краја, о чему сведоче и актуелни догађаји у Украјини.
Друго полувреме борбе против овог зла је у току.