Старе сорте воћа и поврћа нестају вртоглавом брзином. Процењено је да је у 20. веку нестало чак 75 одсто сорти, а да сваке године престане да постоји око два одсто аутохтоних врста. Због тога је од изузетне важности њихово очување, а банка гена, која од сада постоји и у Србији, у том смислу има кључну улогу.
Ивана Петровић, координатор банке гена и старих семена која је формирана у Мионици, објашњава за Спутњик да је очување старих врста веома значајно јер су оне изузетно квалитетне и отпорне на факторе спољашње средине, а такође су неопходне за стварање нових сорти.
„За сада у нашој банци имамо највише сорти јабука, крушака, шљива, које су заштитни знак западне Србије. Пошто је банка семена започета управо на том поднебљу, имамо доста шљива као што су ранка, маџарка, метлаш, беловача. Од јабука имамо најпознатије — петровачу, лубеничарку, итд.“
Поред воћа, приоритет српске банке гена је очување старих сорти поврћа.
„Поврће нестаје много брже него воће, јер се ради о једногодишњим биљкама. Ако једне године не сачувамо семе, практично се та сорта губи.“
Пракса банака гена старих сорти постоји и у европским земљама, посебно у Шпанији и Француској. Од светских банака најпознатија је индијска у којој се чува велики број гена и семена.
Мионичка банка гена, која је истовремено и прва таква банка на Балкану, јесте такозвана „жива банка“, што значи да се пројекат не своди само на складиштење смена, него је циљ умрежавање свих заинтересованих који би та семена гајили за своје потребе, у оквиру локалне заједнице.
„Добили смо понуду групе ентузијаста из Хомоља који желе да формирају банку гена Хомоље, а непрестано нам се јављају људи из Новог Сада и са југа Србије. Потребани су нам савети и помоћ како бисмо основали своју локалну банку гена. А у централном делу банке чуваћемо семена и пружати подршку свима који желе да се укључе. Зато је велики акценат стављен на едукацију.“
Петровићева објашњава да банком гена у Мионици руководи еколошки покрет „Оквир живота“, а да семена која се чувају не припадају никоме, но искључиво локалној заједници у којој су вековима гајене.
„Ми смо велики противници присвајања генетских ресурса и акценат је на томе да локална заједница буде главни носилац пројекта. Ми можемо да помогнемо људима да установе неке стандарде, да помогнемо саветодавно, у набавци материјала и слично, али главни носилац је локална заједница.“
Старе сорте јабука и крушака на јесен ће на изложби моћи да виде и Београђани, а они који желе моћи ће да упишу и школу за калемљење која ће бити бесплатна, каже Петровићева и позива све који желе да се укључе у овај пројекат да се јаве еколошком покрету.
Јелена Вучићевић, Спутњик
