После толико година откривен детаљ из живота Небојше Глоговца, Војин Ћетковић је знао тајну

0

Књига Глоги Александра Ђуричића, која је узбуркала домаћу књижевну сцену и за кратко време постала бестселер, београдску промоцију имала је у установи културе Стари град ‒ “Пароброд”.

небојша глоговац
Фото: Милош Лужанин, Базар

Промоција књиге Глоги – овако је сјајни Небојша живео…

Поред аутора, говорили су Вида Огњеновић, Дејан Мијач и издавач Манојло Вукотић, а Глоговчеву поезију читали су глумци Аница Добра и Стефан Бундало. Вида Огњеновић рекла је да је реч о интимном и дирљивом штиву, као и да ово “није књига сећања, него књига памћења”. Емотивно вече употпунили су изложба фотографија Далибора Даниловића, пројекција филма Устав Републике Хрватске, а био је изложен и Глоговчев уметнички рад Лубеница.

– Када ме је позвала Дубравка Вујановић, главна уредница Вукотић Медиа, издавача са којим годинама успешно сарађујем, и питала: „Шта мислиш о томе да урадиш биографију Небојше Глоговца“, као из топа сам, не размишљајући ни секунде, рекао: „Хоћу“ – открива у разговору за ХЕЛЛО! новинар Александар Ђуричић, који је на трећу годишњицу смрти Небојше Глоговца објавио књигу једноставног назива Глоги. Мотив му је био, каже, да уплови у живот човека који је био стуб српског позоришта на крају 20. и почетку 21. века, који је био и остао један од највољенијих српских глумаца, неко ко је имао непревазиђен смисао за живот и хумор.

Фото: Бошко Карановић

‒ Порука коју сам на крају послао читаоцима је да су част, поштење, пријатељство и искреност, у овом туробном времену скоро заборављене категорије, ипак и даље важне. И да знају да од тога може да се живи, можда не луксузно, али свакако садржајно.

Промоција књиге „Глоги” никога није оставила равнодушним

Иако је иза њега дугогодишњи новинарски стаж, Александар стицајем околности никада није интервјуисао Небојшу.

‒ Разговарајући са људима који су му били сапутници тих 49 година живота, од његовог оца Милована, друге супруге Милице, колега, кумова, другара на друму, људи који су са њим играли „тавле“, редитеља за које је представљао благодат, читајући његове интимне белешке и песме, ја сам заправо разговарао са Небојшом. На неки чудан и посредан начин, али сам разговарао. И све време преиспитивао сам своја животна начела на основу мерне јединице која се зове „Глоговац“. Верујем да ће и читаоци уживати у тој менталној игри.

Фото: Инстаграм

‒ Осим за редитеље, Глоговац је био благодат и за новинаре. На основу свих његових интервјуа које сам прочитао и одгледао слободно могу да кажем да је био филозоф савременог доба ‒ сведочи аутор књиге Глоги.

‒ Истражујући његов лик и рад, открио сам и много мудрих мисли које није јавно изговорио. Једна од омиљених ми је: „Флипер се игра у четири руке“.

Признаје да није било лако и да је требало храбрости да оне који су блиско познавали „српског Хамлета“, како су га доживљавали љубитељи театра, замоли да уроне у сећања.

Фото: Printscreen

‒ На крају се то претворило у непоновљиву авантуру, вртешку страсти и емоција. Смех је изазивао сузе, а сузе су терале на смех. Било је „глоговчевски“. Главна нит у свим тим причама је емоција која превазилази рампу свих њихових, а и мојих, досадашњих осећања. Волети некога за живота, исто колико и после одласка – ишчитава се у сваком реду ове књиге. А радост не посустаје. Питао сам Јагоша Марковића да ли му је криво што је само једном радио са Глоговцем. Било је то Сумњиво лице. Јагош ме је чудно гледао, застао испијајући чај, и рекао: „Радио сам само једном, а замислите да нисам ниједном. То себи не бих опростио.“

На питање због чије исповести је њему лично „застала кнедла“ и појавила се суза одговара:

‒ Све време су биле и „кнедле“ и сузе, то је био узбудљив процес. Али, када књига стигне у књижаре, из улоге писца прелазим у улогу посматрача. Проматрам „кнедле и сузе“ читалаца. Баш их има, али не би било пристојно да вам сада откривам емоције људи који су прочитали.

Александар Ђуричић / Фото: Далибор Даниловић

У опису књиге стоји: „Како је живео, волео и плакао Небојша Глоговац“. Може ли се одговор свести на реченицу-две?

‒ Не може, једва сам успео да све сажмем на 230 густо одштампаних страница. Када је рукопис отишао у штампу, осећао сам се избезумљено. Настало је неко олакшање због добро урађеног „посла“, а са друге стране празнина и питање шта даље. Онда је дошао спокој. Отишао сам на базен и у сауну.

Осим књиге Глоги, признати новинар објавио је још три наслова, између осталог романсирану биографију Павла Вуисића. Зашто су му глумци инспирација, питамо га на крају разговора.

‒ Нису ми инспирација глумци, него људи који, осим непоновљивог талента, имају и специфичан однос према животу. Пре десетак година изашла је књига о Паји, сада о Глогију, и обе су ми стицајем чудних околности „пале у крило“. Паја је био синоним за глуму, боемију и живот средином 20. века, Глоги је повезао два века. Обојица су имали та рељефна лица, што би рекли „лица са географијом“, али је временска дистанца међу њима учинила да никако нису могли да се нађу заједно у кадру. А то би било непроцењиво. Али, капирам да се светло за ту сцену где су Паја и Глоги намешта на неком другом месту.

Војин и Небојша, прича из гардеробе: Војин Ћетковић и Небојша Глоговац били су „класићи“, колеге, пријатељи и кумови. Били су један другом и још доста тога. Од када нема Небојше, Војин је изгубио једину особу пред којом није имао ниједну тајну. А највећу интиму делили су у гардероби, том светом месту за глумце, где улазе и излазе из ликова, где опипавају пулс и бивају потпуно голи, некада рањиви, неретко и снажни. На Факултету драмских уметности није било класичне гардеробе, имали су „самице“, неке мале клаустрофобичне просторије. У тој чувеној класи професора Владе Јевтовића мушку самицу делили су Војин и Борис Пинговић, а у другој су били Сергеј Трифуновић и Глоговац. Сергеју су стално из Ужица слали храну и он ју је често заборављао у „самици“. Десио се неки викенд или распуст, па је Сергеј заборавио велико парче сланине. Када је Небојша после извесног времена отворио „самицу“, затекао је пацове. Војин је изашао из вежбаонице, пео се степеницама, у полумраку је видео Глогија како сам за себе пева: „Свети боже, свети крепки, помози своме рабу Небојши и учини да Сергеј падне годину.“

Прву заједничку гардеробу Војин и Небојша добили су као стипендисти Југословенског драмског позоришта. Додуше, није била само њихова, делили су је са тадашњим ветераном Драгољубом ‒ Гулом Милосављевићем. Гула је био љут, ишао је по позоришту и викао: „Ко је пустио статисте у моју гардеробу?“

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Vojin Cetkovic (@vojin_cetkovic)

Често им је закључавао гардеробу, а једном се Војин после представе вратио кући у костиму јер није могао да уђе да се пресвуче. Онда га је замолио да више не закључава, а Гула га је питао зачуђено: „Зашто да не закључавам?“

„Зато што ћу да развалим врата!“

„Ви то претите?“

„Да, претим.“

„Добро.“

После је Гула звао своју кћерку, глумицу Владицу Милосављевић, која му је објаснила да нису статисти, него млади глумци и да су добри момци. Извинио им се, а Глоговца је све време звао Дреновац.

Као већ стасали глумци Војин и Небојша имали су своју гардеробу, а Небојша је из њему знаних разлога одабрао да буде на пола пута између тоалета и шминкернице. Све што су имали један другом да кажу дешавало се ту. После Небојшиног одласка, Војин је заменио гардеробу.

Фото: Профимедиа

После разговара са аутором, сви учесници имали су потребу да додају по неку реченицу, и то је у књизи Глоги направљено као одјавна шпица за филм. Издвајамо само неке.

Никола Ђуричко

Свађам се са њим још увек у својој глави. Ето, мислим да не прође дан да не помислим на њега. Имам једног пријатеља… Надам се да ћу једног дана имати прилике да причам Гаврилу, Милошу и Сунчици све о њиховом Оцу.

Аница Добра

Када је чуо да треба да снимам у Хрватској, рекао ми је да екипи обавезно понесем дуван-чварке: „Веруј ми, то боље спаја људе него било која политика“.

Јована Стојиљковић

Кад год смо маштали о томе са ким бисмо волели да станемо на сцену, само да му унесемо тацну, увек је био само један – Глоги.

Тамара Вучковић

Дешавало се да има више од 15 представа месечно, а да није имао пара да се ошиша. И није прихватао тезге чак ни тада. Говорио је: “Може и без шишања.“

Александар Поповски

Био сам на гробу. Мало сам лутао док сам га нашао. Стојим… стојим… Та мраморна плоча нас дели. Пише његово име и неке бројке. Нема везе, не помаже сећање ништа. Фали ти човек.

Раде Шербеџија

Био је цар!

Ева Чубровић, Хелло магазин

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.