За време Совјетског Савеза чуо сам причу о једном човеку из трговачке средине. Живео је најобичнијим животом без религије и једне ноћи га је пробудио неки глас који му је рекао:
– Иди у дом Божји и моли се!
Обузели су га неописив страх и збуњеност, али је одлучио да послуша и да испуни неверовану заповест. Почео је да размишља: а у који „дом Божји“ да иде? Живео је у крају око Китај-города – тада се ово место звало Ногинов трг – у близини је била синагога, ту је био и молитвени дом баптиста, поред је била римокатоличка црква Светог Луја, а ако иде право тролејбусом – Јелоховска патријаршијска црква.
Сам трговац је био мешовите крви: преци су му били и Пољаци, и Јевреји, и Руси. И био је у недоумици: куда да иде?
Најближи су му били баптисти – у Малој Трјохсветитељској улици. Зато је помислио: „Идем код баптиста.“ Отишао је код њих и то баш у време кад су се окупили. Чим је ушао видели су да је нов, па су га дочекали:
– Добар дан, добар дан, дођите на балкон, имамо ту специјална места за госте!
Одвели су га на балкон и посадили да седне.
– Ево вам песмарица – кад будемо певали и ви отварајте по бројевима и певајте с нама.
Све му се то веома свидело! Међутим, пошто је био трговац, знао је да никад нећеш добити робу тако једноставно и јефтино ако је добра. Кад му је дошла ова мисао он се збунио, па мисли: ако постоји Бог, мора постојати и ђаво; не би било добро да му допаднем шака!
Одлучио је да оде у Архипову уличицу у синагогу – да види како је код њих. Тамо није било никакве службе, али су се врата отворила, изашао је један старчић:
– Јесте ли ви Јеврејин? – пита га.
– Јесам, ја сам Јеврејин по мајци.
– Аха, значи кошерни Јеврејин, то је врло добро. Изволите, показаћу вам главну салу.
Увео га је, укључио је неку музику, упалио је светло у главној сали – гледа, диван свод од мозаика. Све му је испричао, поклонио му је кипу – капицу за молитву, сидуру – мали молитвеник с двојезичним текстом, на руском и на јеврејском.
У римокатолички храм није ни отишао. Мисли: ипак живим у Русији, треба да одем у православни храм. И прва особа на коју је наишао била је незадовољна жена с крпом која је жустро прошла поред њега.
А кад се спремао да иде код римокатолика неко му је показао како се они крсте: слева надесно. И ова бака је кренула са џогером према њему, он је од страха узео и прекрстио се слева надесно. А она:
– Што си се овамо довукао, ко си ти?
И притиска га, притиска. Он је одскочио у страну, а она ће:
– Куд ћеш? Ту се не стоји!
Искочио је кроз врата као опарен, па сам себи каже:
– Овде је сигурно истинита вера Божја! Из принципа ћу долазити овамо. Ако ме терају то значи да им не недостају људи, а гомиле народа су само тамо где је добра роба.
Ево, смејемо се, а стварно је тако. Узгред речено, ја од детињства идем у храм, рођен сам у венчаном браку, крштен сам осмог дана живота, одрастао сам за певницом, сликовито говорећи. И као дечак, пубертетлија и младић никад нисам наишао на било какав груб однос ни у свом храму, ни у неком другом. Ниједном!
Мислим да ђаво намерно ствара такве ситуације за људе које ове ситуације могу да поколебају. А ако види да се човек на тако нешто неће упецати, он се повуче у страну, зато што за њега нема ништа горе од пораза.
Протојереј Олег Стењајев
Са руског Марина Тодић, Православие.ру
