Као инжењер у Фабрици вагона у Араду, дао је непроценив допринос пројектовању модерних трамваја. Али његова највећа љубав, она која је горела у његовој души, била је историја.
Престало је да куца срце човека чији је живот био уткан у судбину његовог народа, чији су ум и дело оставили неизбрисив траг у времену. Божидар Панић, човек визије, стварања и истрајавања, отишао је у вечност, оставивши за собом сведочанство једног живота испуњеног знањем и љубављу према српској заједници.
Рођен у питомој Белобрешки, крочио је на животни пут који ће га одвести до величанствених достигнућа у инжењерству, али и до неумољивог истраживања историје свога народа.
Као инжењер у Фабрици вагона у Араду, дао је непроценив допринос пројектовању модерних трамваја. Али његова највећа љубав, она која је горела у његовој души, била је историја.
Као историчар по опредељењу, Божидар Панић био је неуморни летописац српске заједнице у Араду, човек који је разоткривао слојеве прошлости и враћао заборављене приче у колективно памћење.
Његова прва књига, посвећена Арадском логору (1914-1918), била је болан, али неопходан омаж жртвама једне од највећих трагедија српског народа на овим просторима.
Његов труд био је тих, али огроман. Његови радови у ,,Арадским свескама“ представљају незаобилазан део културног и историјског наслеђа. Оно што је он створио остаће као стуб српске самосвести у Араду.
Учествовао је, између осталог, у међународним скуповима о српском културном наслеђу изван Србије, у организацији Института за међународну политику и привреду у Београду, на којима смо га и упознали (прим. Хронограф) и на којима је обзнанио на који начин румунска држава систематски излаже уништењу српска гробља из Првог светског рата, не рушећи их директно, попут неких других околних нам држава, него градећи ауто-путеве и магистралне путеве поред њих и тако их излажући вибрацијама тла, како би се сама од себе урушила.
Био је спреман да помогне младим истраживачима из Србије који би наставили да истражују српску прошлост на тлу данашње Румуније. У приватним разговорима пожалио се на неразумевање челника српске заједнице за његов рад, од којих је трпео чак и опструкцију. Највише су му, како је рекао, проблема правили поједини свештеници СПЦ у Румунији. Ипак није одустајао, није посустао. Неко би рекао да је потрошио живот борећи се против ветрењача, али дело које је оставио иза себе било је вредно труда.
Отишао је човек благог осмеха и племенитог срца, тихи чувар прошлости и градитељ будућности. Отишао је, али није нестао.
Нека му Господ подари рајско насеље!
Наша реч, часопис Савеза Срба у Румунији / Хронограф
